Српски сион

С тр . 208.

српсеи сиое

вр. 8.

младеж, можемо мислити. Како иноверее катихете у школама при катихисацији ревнују и то је ноторно. Да деца сва, па и православна за време те катихизације седе на својим обичним местима и катихизацији тој присуствују — ни то иису ретке појаве. 0 томе се може уверити сваки брат, ако заиита саме своје катихумене. Да ли је час катихизације с планом интерполиран међу остале часове у распореду сати дотичпе хпколе, тако да православна школска младеж за време инославне катихизације мора овој присуствовати, јер нема куда да изађе; нећу да испитујем. Можда није, а можда и јесте. Али необорива је чињеница да све те околности заједно резултирају у много случајева са аиостазијом, коју морамо у своју читуљу да убележимо. Ево два конкретна случаја, који ме у оваковим мислима утврђују. Администрирао сам једном приликом неко кратко време једну суседну упражњену парохију, чијој су бризи осим месне, и три Филијалне школе са превалирајућим бројем римо-католичких ученика, и са римо-католичким учитељсгЕОМ — биле поверене. Дошавшв једанпут ради катихизације у једну од тих школа, хтео сам се уверити о нааретку правосланих учеиика у веронауци; запитам их дакле главне молитве. Молитва Господња је ишла, премда не баш глатко. Арханђелско поздравље поче један по римском, па други, трећи и тако сви. Нисам се много чудио, јер сам видео и знао, да су све арилике радиле у прилог томе, да им се римске молитве дубоко у памет увреже и — уврежиле се. Ево и другог конкуретног случаја из моје пастирске праксе: дошао сам као нов нарох у мени нову парохију у зимско доба. Предетојало је богојављенско освећење домова, Лицем на Богојављење после подне одем у Филијал, да осветим оно неколико православних српских домова. Светећи тако дођем у кућу, где затечем само жену и дете. Док сам појао и дом светио опазим, да дете држи склопљене ручице по римском начину. Свршивши св. чин, занитам жену-домаћицу, чиЈе јој је то дете. Уверен сам био, да ће одговор гла-

сити: комшије римо-католика. Кад али ме порази одговор: па мо.је господине. Раснитујући даље сазнао сам, да је дете те јесени дошло у школу; да га је тако његов учитељ учио; да се је и крижати научио; да му ни мајка незна православних молитава, јер ни њезина мајка није то знала. Многа, многа горкога сам сазнао од те бедне жене. Па и то да нога срискога свештеника никада није крочила у школу тога места, јер у њој иема никада више од 3 — 4 Срнчади ученика. И још сам нешто сазнао, али то је моје унутарње сазнање, сазвао сам наиме да би већ генерација тога малишана без сваке сумње отпала од св. православља, и да је мене Свезнајући послао као свога апостола, да ову апостазију спречим; то ме је сазнање — исповедом — сретним учииило, а данас ме усрећавају први почеци успеха тога малишана и његових друштва у св. православној вери њихових дедова. Свима горе наведепим утрцајима, упливима, прозелитизму и т. д. служи као протутежа истрајан рад православног душепопечитеља. Признајем да је тешко из места парохијског седишта правити честе званачне излете по времену и по невремену, али — сетимо се војникб, а и свештеник је војник Христов, који је дужан добро и истрајно војевати, да се покаже достојним награде; дужан никад с ума несмегати, да му је главни животни задатак брига за „клагосгоАни еож Т их & ц{рккси." Онај, који је кадар оштрим погледом прозрети у будућност, угледаће сву пагубност иосљедица нашег комодитета, иа ће се без сумње тргнути. Но држим да није довољно све оставити увиђавности, доброј вољи и савести појединаца између нас, него би требала и безусловпо би нужна била и контрола катихизације у Филијалним школама од страие дистриктуалних протопрезвитера. Намеће се пигање, а ко би протопрезвитерима у томе случају дао подвоз, ко хонорор? То би се дало врло једноставно решити: подвоз је онај исти, који и нароха катихету у Филијалпу школу вози ; а хонорар ? — а зар баш ништа на свету не може без хонорара бити?! А где је