Српски сион

О тр . 210.

По том се дозвола награде за подјељивање вјероучее обуке саме пропушта слободној вољи опћине. Но да се према горе помеаутој установи шк. закона редовито подјељивање вјероучне обуке омогући у свако вријеме и на онаковим школама, које се налазе V мјестима лежећима изван сталнога пребивалишта жупникова, налази кр. земаљска влада, одио за богоштовље и наставу одредити, да је жупницима или њиховим духовним помоћнидама, када у школама изванжупнога мјеста морају подјељивати обуку у науку вјере, дотична опћина дужна ради њихова допремања или отгтремања до школе или од школе у зимска доба и у вријеме непогоде, или ако је школа од жупнога мјеста удаљена преко 2 километра, давати потребиту претпрегу. Подавање претпрега у нарави може се према околностима замијенити примјереном новчаном одштетом"Добар и савестан катихета ће много, и много урадити па и у Филијалној школи. Савесном катихизацијом учиниће од евојих катихумена мале апостоле, благовјесеике, који ће у родитељске домове уносити реч Христова јеванђеља и својим детињским нричањем у школи наученога и с вером примљенога — утврђивати и нехотице родитеље у св. православљу. Па ипак није доста сама савесна катихизација при којој свештеник долази у директан дотицај са децом, и иедиректан са дечијим родитељима. Још се нешто тражи. Тражи се чешћи контакт пастира са паством духовном. Годишње освећење домова дивно служи сврхама добре духовве управе, али та прилика несме послужити свештенику као вежба у летењу. Дужни смо ми том згодом и у парохијским, а много више у Филијалним местима у сваком дому православном задржати се по могућноети што дуже, разабирући се о стању верском тога дома, о тврдоћи и сталности у вери, о познавању вере и њезиних главних учења и томе слачно. Ово је додуше дивна згода, али на жалост нружа се само једанаут годншње, а нама треба чешћег, много чешћег контакта.

С времева на време сели се по Божјој Провидности по који брат и од филијала у вечност. Ево опет прилике свештенику, да се нађе међу својим тамошњим вернима, јер се у таквим случајевима народ у великом броју на еараиу скупља. Док сам био системизирани парохијски помоћник у Беловару, нисам пропустио ваљда наједаог погреба у Филијалвом месгу Пргомељу, а да нисам том приликом проговорио коју реч хришћанске утехе сакупљеним вернима, и приметио сам да број погребпе пратње од случаја до случаја расте. С обзиром еа ту околност шго се при погребима обично леп број верних скупља, ни је доста да се ограничимо — бдр у Филијалима — само еа речи утехе; треба се приликом користити, те у надгробним проповедима осветлити поједине одношаје народног живота светлошћу православне Христове вере. Поље црквеног беседништва је широко. У оваковим случајевима треба се особито позабавити томомг кајање, исповест и причест здравих, а особито болних; треба пробудити у хришћанским душама побожно располажење, да чешће, а осо бито у случајевима болести траже и примају св. тајие покајања и причешћа, у којима ће приликама свештеник опет доћи у нужни дотицај са вернима, како оним болесним, тако и са осталим здравим укућаннма, које безсумње неће ни том згодом оставити без речи пастирске ноуке. На овај начин ба се подржавали тако потребна стални одношаји и везе пароха са паством по Филијалним местима; оваком управом и радом би се спречило свако „угрожавање" интереса наше цркве филијалима, долазило оно ма с које стране. Наглашујем још и то, да позитиван рад далеко више вреди од сваке, па и најбоље одбране. Где се позитивно и интезивно ради, обично неКе требати никакве одбране, јер ће радом бити уклоњееи и сами поводи за њу. Можда би ово начело вредило и у питању назаренском. Ако у овим редима нисам евентуалео изнео нових мисли, али сам сигурно постигао то, да мисли које су другим преставама потиснуте, опет оживиле, да их по-