Српски сион

Б р . 10.

СРПСКИ сион

С тр . 269.

них обичаја, разних поетуиака у појединим питањима и стварима, који се често налазе у дијаметрадној протавности један од другога. Такав један обичај је и тај где да стоји учитељица са женском школском младежи у храму божјем, јер у том погледу још никако немамо јасног, нрекаљеног, сталног и једнообразног становишта. Питање ово заиста треба једном да се коначио реши. Захтева то добар ред, који треба да завлада у храмовима нашим, а захтева га уједно и једнообразност поступака, која такође треба да се одомаћи у храмовима и у школама нашим. Но сем ових сиољашњих разлога, захтевају то и много виши духовни и васпитни интереси женскога нам подмлатка, ког ваља да однегујемо у духу аманета наших старих, у љубави нрема светој вери православној и пожртвовности за њезине интересе. По мом скромном мњењу решење овога питања зависи од два главна услова, од којих је нрви чисто црквено-дисцинлинске природе, а други је педагошког значаја. Тек ако та два услова узможемо у склад довести, моћи ћемо најлакше, а уједно и најобјективније решење, односно најја снији одговор на горе истакнуто питање донети. Први услов од кога зависи решење поменутога питања, као што рекох, чисто је црквено-дисцинлинске природе. Ма да ово велим, мислим, да вам је за решење наведенога питања, у првоме реду неопходно нотребно знати, какове одредбе поставља света црква гледе тога, где да стоји женскиње у храму божјем? И ако је по учењу светога Писма између свију чланова Цркве Христове уништена свака разлика, тако да смо по речма светога апостола Павла, у заједници Цркве Христове сви ми једно у Христу Исусу (Галат. 3, 26—28.); ипак се то јединство не може применити и на спољашње атрибуте, на спољашња обележја чланова свете Цркве, него се оно има схватити у чисто духовноме смиелу, по којем су сви чланови Цркве Христове, без обзира на пол и друштвени положај, једноправни удеоничари благодатних дарова крстне жртве Сина Божјега, њоме извршенога искупље-

ња и на њојзи утемељеног Новог Завета — Царства благодати. Према томе сва спољашња обележја и сви сиољашњи међусобни оцношаји чланова новозаветне Цркве — у колико само нису у противности са основним идејама и иачелима Хришћанства — остају и на даље нетакнути и не новређени, са којима се мора рачунати и о којима се има озбиљан обзир водити. Овим начелом и овим уверењем руководила се је света Црква у свима нрописима своје дисциплине од најстаријих времена. Ово начело наишло је на примену и у уређењу црквенског богослужења и целог спољашњег реда му. Услед тога још у првобитној хришћанској Цркви беше заведено, да женскиње имају при богослужењу стајати оделито од мушких па левој половини храма.* С примањем науке Христове, заједно са осталим установама Цркве Христове, ми Срби смо примили и спољашње уређење црквенско саСвим онако, како је оно одомаћено било код Грка, код којих се сво савршенство и сва леиота спољашњости хришћанскога богослужења у току векова развила и усавршила. И лепе, узвишене и свете установе те, чувао је наш српски народ кроз дуги низ векова свог самосталног државног и слободног народног живота, красећи и сладећи њима свој живот. Но са надом српске лржаве, са пропашћу српске самосталности, иод тешким притиском дуготрајнога турскога ропства, наш народ не имађаше могућности, а још мање имађаше мара, да лене установе и обичаје, усвојене са примањем хришћан ства очува у свима појединостима им. Тешким приликама беше он упућен једино да сачува веру у Христа и љубав према светој науци ЕБеговој, а све остало што с овим у вези беше као спољашњи атрибут, сутицајем наведених несрећних околности оста занемарено, јер онај, који се морао очајно борити за опстанак главе своје, не имађаше кад, да у борби тој помишља зар и на неговање, и ако лепих и узвишених спољашњих принадлежности религијозног живота свога. Великолепни хра* в: Г. ДеболЂскГИ: Поиечете правоелавнојЈ Церкви о спасеши М1ра. С. П. Б. 1885. стр. 457.