Српски сион

О тр . 270.

СРћСКИ сион

мови, живи и раскошни сведоци љубави Србинове нрема вери Христовој, беху или претворени у џамије или преобраћени у згаришта. У збеговима брдским, и у нештерама калуђерским беше тада место његове молитве, зачињене уздасима и орошене сузама, које валијаху престолу Свевишњега молећи за помоћ и спас. У таквим приликама, посве је природна појава занемарење спољашњег црквенског реда и благолепија. У каснијем добу, када Срби услед жестоког и нечовечног поступања грубих освајача потражише заклона и уто чишта у земљама Аустрије и Угарске, и када улучише прилику, да могу релативно слободније исповедати своју веру; поче се код нас по ново, уз љубав к суштини Хришћанства, развијати и настојање око сиољашњег уређења црквенског благолепија. Но под утицајем дуготрајног општења са варварским освајачима; по природном утицају једне — било просте или колективне — индивидуе на другу, Срби беху и нехотице усвојили од својих нокоритеља и неке назоре друштвенбга живота, који су се касније дали осетити и у самом религиозЛом животу нашем, а од којих ћемо споменути ту чињеницу, да се баш под утицајем назора о женскињу и положају њезину у друштву развило то уверење и тај обичај, да женскињама, ^иа81 као запостављенима, у храму божјем припада место иза мушких у дну, односно у нритвору храма и тај се обичај и до данашњега дана код нас — с малим изузетком — у потпуној снази одржао, дочим га код осталих православних образованих народа не налазимо. Овим што до сада мало оппшрније наведосмо, хтедосмо само доказати ту чињеницу, да данашњи начин по ком је у нашим храмовима женскиње искључиво упућено на нритвор, односно стражњи део храма, никако се не оснива на каквој позитивној одредби црквенскога законодавства гледе црквенске спољашње дисцинлине, него да је плод страног и варварског утицаја на живог нашега народа, те да се према томе евентуална измена истога у духу дисцинлане, која владаше у старој хришћанској Цркви, а и данас влада у

неким добро уређеним православним Црквама, ни најмање неби нротивила духу, а јоШ мање доброј дисциплини и благоМ обичају црквенском. На основу до саДа реченога. по моМ мњењу, могла би се досадашња разнообразност и неодређеност у погледу места у храму божјем за женску школску младеж тако нормирати, да се учитељици и новереној јој дечицн одреди у храму божјем место на левој страни средњег дела храма, ниже солеје, тик уз подножје престола нресвете Богородице. Ово не само да се не би противило спољашњој дисциплини црквеној, него би шта више веома назидавајући утицало на женски нодмладак, ко.ји би у светом храму видљиво стајао под заштитом и окриљем Богомајке и гледајући у Њезин прослављени свети лик, крепио се у свима врлинама женствености — будући је Она истодобно чудни узор девојачке невиности и материнске нежности. Као други услов за , ^шење истакнутога питања стависмо педагошки захтев у овом погледу. На име педагошка страна овога питања дала би се изразити у томе, да деца о свему ономе што у школи слу шају, ваља да добијају — у колико је год више могуће — очигледних објашњења. Настава у взри је главни и средишњи наставни предмег наше школе, чијим духом има задахнут и нрожет бити цео васнитни и нросветни рад школин. Ну, настава у вери у првоме реду има Формалну сврху, а за остварење исте, не само да служи као среетво оно градиво, које се нрема иропису наставне основе у појединим разредима народне школе са ученицима предузима, него се за њезино остварење баш самим законским наређењима захтева и нрописује, да ученици и ученице присуСТВ УЈУ и участвују у свима црквенским богослужењима, која се имају према томе сматрати не само за тајанствено него и за фактично педагошко очигледно срество, којим се код ^ченика буди и развија религијозно чуство, а тиме уједно номаже и развој на религијозном чуству основане љубави према Богу и ближњему. Настава у вери што је пружа школа својим ва спитаницима, без живог и нобожног учешћа