Српски сион

бр. 10.

СРИСКИ СИОВ

стр. 281.

Того ради сију всевисочајшују резолуцију В. II. за вједомост и подобајушчее исполнение сообшчаја, препоручају, да изволите В. П. вишеречених за продате у Северину грунтова приемлених 1419 Фор. 45 кр. и пак за оних такожде милитарству уетупитисе и предати повељених 31 клаФтер земље примитисе имушчују цјену по сигурној прилики сјемо послати ми постаратисја, во јеже с тјеми- по всевисочајшеј наредби сеј управити мошчи. В нрочем — — — Вашего Просвјашченства В Карлсвцје 4. Дек. 1775. Понизњејнш слуга Викентии Јоановић-Видак с. р. митрополит.

Св. моћи св. првозваног Андрије У ЗЕМУНСКОЈ С В. НИКОЛАЈЕВСКОЈ ЦРКВИ* д. р. У многим се нашим црквама налазе честице од св. моћију, за које се не зна. ни ког су светитеља, ни како су доспеле у дотичну цркву у којој се налазе. Тако се у земунској св. николајевској цркви међу осталим св. моћима налазе и честице св. првозваног Андрије, за које се није знало кад и како су доспеле тамо. Из доле саопштеног савременог списа види се, да су то св. моћи св. првозваног Андрије, које је добио св. Василије епис-коц за свој манастир у Острогу, да су их Турци 1765. однели из његовог ЈЈанастира, да их је 1779. купио Гаврило Мартиновић земунац од Тур= чина — Арнаута — и при својој смрти оставио св. николајевској цркви у Земуну. Јеремија се митрополит београдски спомиње и у „Записима." г. Љубе Стојановвћа 1767. А умро је 1772. Спис Христофоров гласи: „Во време оно у лету 1765. јесу пошли Турцн на Церну Гору, јесу поробили монастир један под планином у пределу Скендерскоме, кои монастир јесте обновио свети Василие еаи-

' скуп за време негова епископства и више монастира у планини сазидао себи испосницу, где и данас јего свето тело почива целокупно у истој испосници. Исти монастир Турци поарали и шчо су нашли ствари однели сребрне и однели и мошти свете монастира светога Андрее првозванаго у малену санцуку. У лету 1767. јесте послан један калућер из монастира Острога светаго Василија именом Иајсије, роћен из Новаго, жител того монастири нарећен от старешине монастирског обштества са писмом монас/гирским печатом погврћено и дошао у Београд код 1'аврила Мартиновића, за шчо му је био познат, јер је Гаврило ишао на ноклононие светоме епискупу Василију и у негову монастиру иробавио 4 дана у лету 1762., тако ја Христофор Јеремић јесам се трефио тада код мога сародника Гаврила Мартиновића на конаку, јер сам радио у Београду мој занат кујунћиски, и у вечер при вечери ноче отац ШЈ'Сије кавивати, како су Турци поробили монастир' и све однели и мошчи свете, које је јоћше свети Василие добио у време негова епискупства, тако то казуе и илаче зашчо брате сада нама наш народ неверуе да су Турци однели, него говори сви и кметови, да смо продали, то нам .је тешко, и веле ако ненаћете сви идите из монастира, јербо оне је нама оставио свети епискуп, тако брате говори како ћу тражити, одговори Гаврило, оче хоћемо отићи нашему господину владики Јеремију, и оћемо питати и молити да нас научи. Тако су сутра отишли заједно и били при ручку код Господина. Господин јеете исто допустио и казо: оче Пајсије, ја ћу јавити народу христианима да, мореш поћи просити, и даћути церквенога сина Нетра Топала, да ће ићи с тобом и питаћеш за свете мошчи а друго у недељу искупи из твога вилаета људе, па им кажи потајно нека пигају по кућама туркиње, зашчо они иду слободно по кућама, и тако по ученију Господина владике искупили, јера и тако јесте нашао се и бра именем Сава коего кућа јест близ монастира и јесте .јему казао, и он отишао и знаемим брама јавио, и тако отац Пајсије просио по Београду дана 8 и јесте напросио гроша 61 и пара 23, и после Сава дошао и казао да наћи не могу ништа. и тако калугер иошао пут Ниша и тако остави нам иа аманет на