Српски сион

С тр . 320.

других узајамним споразумом регаити не би могла и у колко се компетенција највишом одлуком од 11. јула 1874. год. већ испослатог суда на њмх протећи не би могла — благоизволело у смислу 8. §. IX. зак. чл. од 1864. год. најмилостивије делеговати кр. будимпештански судбени сто. Ова највиша одлука Његовог ц. и апостолског кр. Величанства пак донешена је на предлог кр. угарског министра правде баш на Вашу молбу. Ваша Пресветлост је у својој мени под бр. М. 509. 13. јануара 1901. год. поднесеној представци и сама признала, да парнице, које се имају повести у погледу манастира и фондова спадају пред судски пут и само сте за то искали поновно делегирање суда, јер је искрсласумња у погледу компетенције за расправљање парница у горњем предмету онога суда, који је изаслат највишом одлуком од 11. јуна 1874. год., па ми је тим не појмљивије, да Ви у својој молби поднесеној највишем месту доказујете да решавање питања куда спадају манастири, спада пред адмхшпстративне власти. Да пак решавање упитне ствари спада у делокруг суда, који ће се делеговати у смислу 8. §. IX. зак. чл. од 1868. год., то је несумњиво утврђено већ више пута споменутом највишом одлуком изданом у Бечу 3. маја 1902. г., која се оснива на §. 8. IX. зак. чл. 1868. год. јер и постанак сада споменутога 8. §.-а јасно доказује, да је законодавство гштање поделе манастира хтело поверити делегованом суду, види се то из следеће изјаве тадањег министра богочасти и јавне наставе барона Јосифа Етвеша учињеној у 224. ^саборској седници од 6. маја 1868. г. (страна 163. VII. дневник ех 186%) „на послетку ио себи се разуме, да се за расправљање правних питања, која су постала услед раздеобе две митрополије, има путем законодавства одредити један законити суд, јер у устав ној држави не могу се нравна питања расправљати административним путем, па према томе има се законодавство побринути за један редован суд, који ће у овим стварима одлучивати."

Фрања Деак пак (види исти дневник стр. 214. следеће) говорећи о овоме предмету каже, да је природна последица ове деобе да услед ње искрсну многа правна и имаовна питања. Ова питања често се не могу мирним путем изравнати и за решавање њихово, потребан је суд. И када је хтео доказати умесност тога, да се од стране Његовог царског и аиостолеког кр. Величаиства само један суд делегује (противно предлозима министровим и средишњег одбора, од којих је први предлагао министарско делегирање, други пак поступак пред бираним судом) јер предмети који ће доћи под парницу, може раштркано бити на територијуму разних судова, споменуо је манастпре као предмете који се могу у пар ницу увући Из напред наведенога јасно се види, да у питању деобе манастира и њиховог имања услед јерархијске деобе, може судитп само Његовим ц. и кр. Величавством . в;-ћ делеговани кр. будимпештански судбени сто и да се под „свако-врсним потраживањима" споменутим у 8. § -у IX. зак. чл. од 1868. год. не може разумети по правној терминологији какво постојеће иовчано потраживање, него се има ова реч узети у обичном смислу т. ј. има се под њом разумети сваковрсно потраживање, даклем све оно што може услед разделења обе митрополије једна митрополија од друге тражити. Напоелетку с поштовањем извештавам Вас и путем Вас господу епископе, да је кр. уг. министар правде по гласу његова извештаја од 10. маја о. г. бр. 13606. ех 1902. о већ више пута споменутој највишој одлуци Његовог ц. и кр. Величанства од 3. маја 1902. год. већ известио будимпештански кр. судбени сто. Примите и т. д. у Будимпешти 17. јула 1902. год. Влашић с. р. Пресветлом господину Јовану Мецану велико еибињском православном румунском архиепископу и митрополиту у Вел. Сибињу. IIде додатак.