Српски сион

вр. 12,

СРПСКИ СИОН

С тр . 333.

Што ниси рад. да теби други чини, не чини ни ти другима! Знати рачунати, а никад недавити себи рачуна пред судом савјести своје, да ли се наша дјела и живот слажу или не слажу са Божјомнајјсветијом вољом и законом моралним; да ли смо испуњавали, да ли испуњавамо и да ли ћемо испуњавати дужности своје. које имамо као људи, као православни хришћани — зар је то просвјета, зар је то наука ? Или ако свој матерњи језик и науку о језику зато изучавамо, да боље умијемо мисли своје сакривати и тајити (што на срцу то и на језику!), да се боље и љепше умијемо безобразити у духу модернога живота, да боље разумијемо књиге саблажњиве садржине, па и сами погрдно пишемо и говоримо против цркве и вјере, да језиком боље умијемо један другога оговарати, подваљивати један другоме, оптуживати се, лажно свједочити на судовима и криво клети се зар је то просвјета, зар је то наука? А Вог нам је језик и говор дао, да га славимо и хвалимо. а не погрђујемо, да искрени и поштени будемо један према другоме, да друг друга већим и бољим чинимо, да благосиљамо а не кунемо, да уврједе праштамо, ожалошћене тјешимо, грјешнике исправљамо, незналице учимо, људе на добро свјетујемо и учимо. Или ако земљоиис учимо не зато, да умијемо познавати земље и градове, људе и народе, њихове прилике и обичаје у жељи попримати што је добро у њих, а од зла се чувати, него зато, да проневјеривши нашем поштењу повјерени новац и касу, смотавши туђе паре и динаре, ударимо најкраћим путем у Америку, краћим, него Колумб — зар је то просвјета, зар је то наука ? И ко би могао све појединости набројати, укојима наука неимајући чврста основа у вјери и поштењу моралнога учења хришћанскога, може са правога пута да залута. Ко је вјеран човјек и има вјеру и поштује закон, не ће чинити оно, јер њега вјера учи и подржава на путу поштења и правде. И није наука оно нити просвјета, која се на непоштењу,

безбожности и неморалу оснива, већ лаж, која се под кринком просвјете сакрива, ала не задуго. Ако и добије привидно кадгод својих пријатеља и присталица, ипак кад-тад до^е вријеме, да јој се скинв образина, и свијет је позна, јер је у лажи плитко дно. Само грдна штета, што то обично доцкан бива, јер се лаковјерни свијет дуго даје заваравати и обмањивати. Зато слушајући разговоре људи, читајући књиге и новине, ваља питати у себи најприје, да ли се мисли њихове слажу са вјером, да ли у основи имају високо морално начело хришћанске вјере. Ако тога немају, већ шта више се опажа, да кроз њих вије зао дух противности и непријатељства према вјери, који се усу^ује чак мијешати се у посао, коме није дорастао, нити га разумије; то онда није наука, која човјека васпитава и храни, него га трује и убија тјелесно и духовно. Таква наука слатким ријечима говори да тежи за истином, али често ј без стида лаж протурује за истину, и лаковјерни свијет поводи се за сваком новином. Но не смије свијет остати у незнању овога, да у цркви и вјери постоје и хране се истине, које су вјечне и неизмјењиве, јер од Бога потјечу, који ^е вјечан и неизмјењив. Не слаже ли се дакле излагање људи у књигама или го= ворима са тим вјечним истинама, то није истина, него лаж. И онај је само народ срећан и благословен, који будућност своју осннва на вјери и нади, који шири и помаже просвјету и науку, ако оу ове сагласносги са црквом и вјером. Народ без вјере и наде нема будућност, јер нема за свијет и народ веће несреће и зла разрушиоца од лажне просвјете и лажне науке. А лажном просвјетом и науком сматрам ону, која без зазора на срамоту темељне и озбиљне науке удара на вјеру и телали отргнуће и ослобођење школе од уарма вуерског и средњевјековног роиства религиозног. 1 0, да страшне џомбе и смијешно шупље фразе! Не значи ли ово, да црква заглупљује, вјера је мрач1 Види „Извегатај вел. гимнавије у Сарајеву од 1902. чланак проФесора Грђића: Вриједност учења математике и природних наука 8а Формадно образовање (етр. 14,),