Српски сион

Стр . 366. ттг

копа оербскаго и ихже во гвјатих отца нагпего Николаја мирликиекаго чудотворда: Како в љето 1747. м. Мајн 10. чисда, иримисмо повељение от свјатопочившаго Г. Г. Патриарха Арсепија четвртаго, чрез них Б. Господина нротодиакона Василиа Беркића* за мон. Кувеждин, поњеже нам тогда жителствујушчим в мон. Дивши. да всја мон. Кувеждина движимаја и недвижима, с церковију примимо, и о них с Богом промишление и попечение имами, како и о предреченом мон. Дивши, зањеже и сут та оба монастира најближајши себе и во јединој превелегии ограничени, и тако јакоже изволисја Них Блаженству или апаче и више нашеја сили таковое дјело бивше облигирасмо се на тују службу, и по том мало времја минувши, ио изво.ченију братства патентоју игумепа изнросисмо, а то јест именем чесгњејшаго отца Василиа монаха, и в том трудисмо се по сиље нашеј вси јединодушно љето једино и мјесјац шест. Ниње же видјевши и иекусившесја в том, нознасмо, јако ае добрје дјело успјевает в сицевом урежденију. пољеже два монасгира о једном настојатељу и јединој братии никоим трудом одержаватисја могут. Того ради љубовним и леним братским договором, а наиначе послушајушче совјета ближних наших сосједов, котори нам всјакаго добра желајут, а то јест отца игумена Викентија и пречаотнога Г. отца протојереја Јакова нешчипскаго и прочих добрих Госиодара. Сад изабрасмо игумена в Кувеждин измежду себе честного јеромонаха Нпла и с ним братие неколико котори изволигае жити в Кувеждипу и своеволно нодписа смо се на то, а прочи остасмо в мон. Дивгаи, обаче таково обегачание једини другим о Христје даемо да в всакој нужди будем номагати и содержавати се в једи нодушии и сојузје љубве, что и сладкое и горкое будем купно терпјети и у всјаком договору и совјету обоих монастиреј Братија нребивати аки неразлучни дугаеју. Точију вегачи монастирскија и братии коегождо да зпајутсја, окром грунта јегоже * Потоњега — последњега — ерпског патријарха у Пећн, који је Сио Карловчавив. Уред.

еион Бр . 13.

на промисад ио нашој должности возлагаемо П. Г. Г. Архмеаископу, а не точију грунт, но и всја наша состојанства како нашем отцу и Архипастирју, кое и надјеемосја получити от Них П. милосги и отеческија љубви. Сие преднанисаное согласие имјехом в мон. Кувеждину мц. Ноем. 22. 1748. пред свидјетели на оборотје поднисавшихсја и на то вси купно изволением кнждо своеручно поднисуемо се и моаастирским печатом подкренљуемо нред свидјетели здол подписавшихсја М. П. Нил јеромонах игумен кувеждински Евгение јеромонах Партение „ Анатолие јеродјакон Тимотеј „ Серавим монах Јаков Радугаевић протопоп негачински ноп Теодор визићски Петар Јоановић Плавша Баић Теодор Јаковљевић Неделко Ивковић. 1753. Јунија 28. жалио се игуман ман. Дивше Василије с братством митрополиту Ненадовићу, како морају да дају иоловину порезе на земљу, а овамо ман. Кувеждин ужива сву земљу. Оно пешто што имају уз манастир ливада, то Визићани ору, и једини им је нешто приход од шуме. Митрополит је Ненадовић својеручио написао еа полеђици ово: В мон. Дивши 1. Јулија 1758. II. Кон зисториум да даст свој вотум на сие добро размишлено: По тенору привилегии и правилам св. апостол и богоносних отец, Филиале церков мон. Дивша, агаче во љубо началу и своем во будушчее, равноже и во особном трошка и пореза дни пребивати оставитсја, или како је от вјека устав за Филиале церков при своеј саборнгј цркве конФирми рање и привилегиално под началом да будет, и тако всја им движима и недвижима церковнаја и тјех приходи и разходи, порези и трошки једини да будут и обшчи. а само нри церкви жилишчем в растојании