Српски сион

Кр. 13.

СРПСКИ сион

Стр 365.

после смрти последњег калуђера у њему, а у току последљих 20 год. управљали су епитропи и за кратко време овај је манастир коначно упропашћев. ЧиФлук и неколико кућа у Скопљу, што су калуђери купили и оставили, упропагаћени су сасвим а последњи епитроп у њему упропастио је чак и најсветије утвари црквене, однесавши и скупоцени крст са св. престола. Када је од стране митрополије, прошле године, био упућен за старепшну тога манастира калуђер, тражено је од овог епитропа да бар овај св. крст манастиру врати, но овај то није хтео ни чутп, и све наредбе скопске митрополије да ово учини, за њега нису важиле. Он ни до данас није предао овај драгоцени крст и друге утвари манастиру, а неће их ваљда никада ни предати, јер је вигае но сигурно, да се ово св. хришћанско звамење налази у рукама каквог јаудије сара®а, претопљено. У сконској Црној Гори, сељаци редом долазе ва управе манастирске и постају епитропи, „бели игумани", на једну или више година, а ово се првенство уступа и увек поклања оним личностима, који су несавесним радом своју личну имовину упропастили, те им се уступају манастирска добра, да од њих своје дугове одуже. У новије време практикује се тамо и то, да сваки онај, на кога дође ред да буде „бели игуман" мора да плати извесну суму новаца извесним ошптин. чиниоцима за „чин" и поверење. Тако пре три године, један „бели игуман" платио је избраницима 4 лире да постане за годину дана господар м-ра Благовештења у скоп. Црној Гори, с тим да сви приходи овога м-ра за ово време буду његови. На овај начин он је узео манастир под „ћесим" и постао његов неограничени господар, те за цигло 4 лире обрао из манастира, што но веле, све до мачке. Иза њега чекају други, да и на њих дође ред, да постану „белим игуманима" да своје материјално стање поправе ; а ако би се кад десило, да митрополија упути у манастир ког калуђера, онда сви сељани листом скоче, те овога код меродавних на разне начине оптуже и овај буде уклоњен, или га пак сами они, без митрополије, на силу из м-ра најуре. Овакових примера има доста, а нарочито се ово практикује у једном од највећих м-ра у скоп. епархији. У овом м-ру, према његовом имовну стању, могло би живети 30 и више калуђера, а тамо нема већ више година ни једнога, ретко се кад деси да неко

време прожпве у њему 1 — 2 калуђера. У овај манастир ушао „бели игуман", некакав „газда", који жари и пали тамо, те калуђере мучи. Калуђери су овде прави бедници, голи и боси тако да се не смеју појавити, да неби другатву за подсмех служили. Ако би се они усудили ма шта урадити, што неби годило памети овога газде, они би одмах из манаетира били најурени јер је само једна реч довољна. да овај код меродавних нзговори и они би из своје куће на улицу били избачени. Овако је мање више но свима манастирима и другим епархијама. ГГа кад је овако, онда је јасно, зашто су наши м-ри изложени рушевинама; затто је нестало калуђера, зашто се број њин свео на минимум. Под оваким приликама, нико се није хтео калуђерити те су манастири остали без служитеља Божјих и народних, а парод опет гледајући грабеж манастирског добра од нових управитеља, охладнео је према овим светињама, те их готово вигае и непосећује и прилоге не даје. за одржавање манастира. Зато и нема више чувених манастиреких сабора, на које се народ скупљао, да се на њему о своме добру договори и саслуша поуке и савете својих духовника. Ето, тако је сад по нагаим манастирима, ■ од када су у њих ушли нови управитељи. Како је било онда кад су у њима живили и управљали калуђери? Како је сад кад њима управљају презадужени сељаци, опанчари, хлебари итд. ? То је свакоме јасно! Признајем, да је било грешака и код калуђера, али тврдим и то, да није била злоупотреба. Изузетак ваљда чини само управа арх. Јанићија у Дечанима, па и њега су на ово навукли људи из „народа", који су хтели да се користе манастирским добром". (Продужиће се).

Манастир Кувеждин и Дивша. Д Р. (Продужење.) Патријарх Арсеније нареди 10. Маја 1747. да калуђери у Дивши, куда су се иреселили и они из Кувеждина уирављају и манастиром Кувеждином, услед чега поднесоше му следећу молбу; Ми смирени монаси монастира Кувеждина и Дивгае, то јест храмов иже во свјатих отца нашего Сави перваго Архиенис