Српски сион

стр . 364.

Б р . 13.

обгачество с глубоким смиреиием и покорностију ирипадаем к стопам вашее ексцелеации и мој>имо за сеј наш убоги и прежде бивши монастир како и прежде сего јесмо -утруждали ваше високопреосвјашчен ство, кои јест код ваше ексцеленцие познато, за кое наки просимо и молкмо о милостивом ваставлении отеческом и руку помошчи нам подати что нам дјелати и како когда ктому способиое времја будет да би могли и ми к тому преготовитисја. 2. Ибо и ми с прочими илирическаго славено-сербскаго народа људми всегда полезно, вјерно и приљежно преславним их имп. свјашчењејшаго величества предцесорами ово против Турков, ово нааротив свјашчењејшија корони непријателеј возмушчајушчихсја поданих вјерно труд и прилежание свое положивших во острово чепелское комитате иешчанском а имепо во вароши Ковинском иначе зовомом Рац-Кеве жителствовали наши такожде предки от онаго времени до нињешних овим монастиром јесмо радовалисја и утјешепи бпли. 3. Ниње паки взирајушче на их свјашчењејшаго цер. кр. величества милостивое благо наклонение ко всјем народом поданих своих и војакују свободу дарујушчаго, в томже уповании и ми нижајши раби вјерни, великују надежду имјеем, да би нам монастир сеј иовратити с монаси и у иервое состојание привести; — шчо би заша екселанциа у Их цес. кр. внличества ходатајствовали, за кое јеже ли будет, не токмо ми, но и прочи места и вароши окресни здје и села утјешени будут. Јеже ли дјело возтребует вси готови јесу дати своеручно писание о том и нечати кои јесу и прежде за ночившаго Г. митрополита Викентија (Јовановића-Видака) во ишчанција давали, јербо сеј монастир от того времене, како јест касират никакова наиретка неимјеет и церков во крајнују нишчету приходит, и народ жалит за спомене кои јесу довали и украшавали церков и келие, кои јест сада угаснуо. За коју високоју милост високопреосвјашченства вашего к нам во ненрестаних молитвах и жертво приношенија, за долгоденственое високо преосвјашченства вашего житие во здравии и невредимом со-

стојании и благоиолучном управлении до конца жизни нашеја пребудем. Ову всевисочајшују милост на утјешение за упразњенке монастира Ковина, и тако весма оскорбленаго нашего јединовјернаго народа нолучити надјејушчесја, оетаемо ожидајушче всемилостиваго совјета и помошчи Вашеј ексцелепции смирени раби име нем целе обшчине ковинскија вароши закона греческаго восточнаго исновједанијч. * * * 1726. спомиње ее као арх. ковински и посланик саборски Исаија Антоновић, потоњи митрополит; 1728. Пахомије, а 1769. Исаија СтеФановић. «• * * Срби у Ковину на чепељском острву, преселили су се 1440. из Ковипа преко нута од Смедерева и добили привилегије.

Која је боља управа у манаетирима? д. р. Има томе скоро педесет година да не говоримо о сабору 1790., који је намеравао да одузме управу од калуђера — како се код нас говори и пише, да би требало одузети управу манастирску од калуђера, и поверити је световњацима. Пре него што ночнемо о томе питању своје мисли исказивати, не ће бити с горег, да наведемо, шта је навео познати цариградски лист „ Цариградски Гласник" у своме 22. бр. за ову годину о томе нитању. У чланку „ Наши манастири" рече се : „Од како су ое управе манастирске, с малим изузетком, почеле одузимати од њиховах природних господара, кадуђера, ко.јима они и но канонима св. цркве и по правилима св, отаца припадају, и устуиати мирским лицима, или како их још називају, људима из народа; од тада је по манастирима настала права пустога, прави грабеж, тако, да су многи наши манастири остали готово у рушевинама. На управе манаетирске долазили су и таки, којима ништа свето није, а дограбивши се добра манастирског, опленила су га до голе коже. У једном манастиру у скопској Цриој Гори,