Српски сион

с тр . 3*74.

орпокм

сион

в р . 13.

илус је увијек на нашој страни! 0, кад би људи више проматрали пјеге на души својој и срцу пакосном и злобном, мање би неправде било појединцима, па мање би неправде морала и религија претрпјети од оних, који би је по друштвеном положају и дужности морали бранити и штитити, а не нападати и мудрост и „велеученост" своју као јед капати на свету вјеру прадједова. Жалосно је да су српска дјеца, просвјетини радници тако непријатељи религије. Ево ГрЈјић у поменутом чланку тежи за слободоумношћу, ослободити се од религиозног средњевјековног ропства; Борислав Јанкулов добвја и стиче докторат филозофије ударајући и особито бацајући се блатом и каменом, на православну цркву и вјеру; Васа Стајић у духу социализма и атеизма у ,,Омладинском Гласнику" отворено брани и заштићава назарене, „што за ново вријеме траже нову вјеру и нову памет". Он као идеал и задаћу српске омладине ставља „не заустављати се из иијешеша ирема ирошлости народној, него народ увести у друштво, у коме још нијз био, да му омладина припреми достојну будућност" — на основу и начелима назаренства и социализма, који негирају и име српско и вјеру православну. Другим ријечима племенит и узвишен посао српске универзитетске омладине је народ поучити, да раскине са свијетлом прошлошћу, да изађе из цркве православне и у^е у друштво, у коме још није био — у на варенску скупштину! Сваки онај дом и свака она обитељ, у којој су дјеца неваљала и покварена, мора пропасти, па и са народом ће нашим тако бити — а упутили смо се већ боме — кад има тако неваљалу и покварену омладину. Красна је та омладина наша и узданица ! За те ужежене мозгове трошиш скупе паре племенити српски народе, и ви други племенити добротвори, да вам ро^ена дјеца трују народни и вјерски организам. Није чудо што црква пати тешке дане, кад јот рођена дјеца невољу и срамоту наносе. Па бар да је пасивно то зло! Не. Него ак-

тивношћу својом и злим примјером куша да отрује срце нашега бића. школску омладину, да је учини индиферентном према свему, што се тиче вјере и цркве. Да преврнемо само штатистику своју, да вадимо, кад се која Србин професор на гимназији, реалци и трговачкој школи (има их, који су и богословију свршили !) исповједио и причестио и тијем примјер дао својим ученицима, да је то хришћанска дужност сједињавати се са Господом својим и частити савјест своју светом тајном покајања. Никад, јер они себе сматрају без гријеха и икаквеодговорности. Шта више, подругљиво се може бити насмије који од њих из уживања, што није више под гимназијском стегом, те тијем саблазнилачки распирује у појединих ученика, који радо подражавају евоје старије, жељу : Ох, кад ћу се отргнути једаред гимназије, да се не морам исповиједати, ни постити, на причешћивати као моји професори?! Красан је одиста и родољубав то рад српских педагога, служн им на част и дику ! Сад истом разумијемо, зашто су неки уредници наших новина тако филозофски противни свегнтеницима 1 ) и црквии зашто предлажу што мање школа за српско свештенство у Босни и Херцеговини, да у мутном ловиги могу и на врата без обране и отпора лакше продријети могу. Сад истом разумијемо, зашто неки са катедара одвраћају нашу даровиту омладину од свештеничког позива, јер при будном свештенству, кшефт им не ће моћи напредовати.,. Доиста слијеп само може да не види, како се у нас за тијем иде, да се свештенству српском утуче сваки углед. И ко то хоће? Ко на том ради, рођена браћа, ро^ена паства ! Научило се данас сматрати свештеника као кебу иза појаса, предмет чаршинских распредања и ћефова и оговарања на сијелу и прелу. Ако је са другима теже, са свештеником је најлакше разрачунати. Једноставно му х ) Не ваља, што наше новине пишу „свјештеник", јер старословенско адвадно „ен", у руском и српском је „е". Кад неко пише „свјештеник", то је претјерано, као покојни Љуба Ненадовић што је претјерао са „вјечером".