Српски сион

В р . 13.

СРПСКИ сион

1 тр. 375.

се откаже служба као слузи или слуш- ] кињи. Нехотице нам се и опет намеће она фразетина: „средњевјековно религиозно ропство!" Ма има ли јаднијега робља од нагаих свештеника, који нити су плаћени по труду и заслузи, нити уживају мјесто у народу по доотојанству своме. На дневноме је реду презирати свеште ника, запостављати, не удостојавати заслужене почасти ни највише црквене достојанственике. Какав рад и каква ус пјеха се и може тражити од свештеника, којега сам народ његов оставља, презире и прогања, којега је углед рођени народ његов убио. Да се окренемо нашем данашњем друштву и са светим архиђаконом Стеваном и ми не упитамо : Којега од наших Архијереја и виших достојанственика и свештеника оци ваши и ви не убисте, не упропастисте, не прогнасте, необрезанијех срдаца, тврда врата и душе закорјеле? И то зато, што се нехотијаху бранити, јер дух службе њихове није ратоборност, да ударац I ударцем врате, него попут небескога Учитеља дух љубави, мира и милостива опраштања, јер нагадачи у највише прилика или неприлика доиста не знају, шта чине. Адет је тако да се ларма и виче на сва уста! Каквим поводом пишемо ово, видјеће се из овога : Ето нпр. сутра је свети Сава. Колико имадосмо прилике прочитати различите програме сутрашње прославе, сви на једно иду. Биће неких говорација, пјесама, свирања, декламација до 14 тачака, па онда трагедија од 5 чинова, шаљивих и других игара, коло до зоре, пуне главе различита пића и духана, много мамурлука, а мало свијести о суштини саме прославе и о духу њезину. Светосавски карактер изгубиће се у обичном грубом материализму. Велики број учесника сутрагање прославе разићи ће се са ње и незнајући, шта је смисао њен. Или ваља да тек не ћемо допустити, да свијет у том увјерењу живи, да је 14. јануар зато у календару, да се тога дана држе концерти, игранке, праве нове хаљине и нови дугови. А да се светосавска прослава доиста материалистички

схвата, како не треба, свједочи невјернички живот, којим дише данашње друштво. А то је због тога, што се цркви светосавској мало удијела даје у прослав« љању великога свјетила свога,јер се оно прославља не у црним фраковима и бијелим рукавицама, ни у духу хипермодерности, која у глупости својој тежи, да са славном прошлошћу раскине, него срцем одњиханим и разгријаним на огњишту вјере и цркве православне, светосавске, које је кадро и за просвјетом и културом корачати, а зато ипак не раскидати са прошлошћу и врлинама славних својах предака. Нашто нам оваква прослава светога Саве, гдје се сам.о бебуче и виче име српско и православно, а дјела противно свједоче ? Зар може и смије прослављати свегога Саву онај, који напушта своју цркву, да празнином зјапи ? Зар потомци Херцеговине светога Саве не црвене од стида, што дјецу већ од толиког времена не крштавају, да већ и школске дјеце у основној школи има некрштене? Како се збиља зову та дјеца? И ко им је и кад име надјенуо ? Зар те људе не хвата страх од суда Божјега и праведнога гњева, што мртве своје сахрањују без свештеника и без задње утЈехе и молитве цркве и вјере ? Зар је то логика и дошљедност говорити и трубити по свијету светосавску славу, и овако радити ? „Су чим ће ти изаћ' пред Милоша и остале српске витезове", који падоше за крст часни и свету вјеру прадједова ? Зарје поступак њихов културан, зар је родољубив, зар вредан старој цркви. старој вјери? И зар још осам година да прође у тој не више равнодушности спрам вјере и цркве? И зар су то идеали, то задатак наш ? Зар се тако Богу служи и светом Сави ? 0, не! У грдном безумљу своме грдно се варају, који на тако шкодљив и отрован начин вамишљају срећу свога народа и цркве приправљајућа и васнитавајући генерацију за назаренство, безвјерје и друга зла. У повијесги биће црним проклетим словима записана срамота свију нас, али особито оних, који данас тако отворено и јавно раде, како не ваља. Одговорност