Српски сион

С тр . 422.

Свјашчењејше краљевско Апосшолическо Величество. Високи иоглавари, славни чинове и власти! Кад су граждани краљевства Мађарског и к њему прикључених части она шчастљива доживили времена, да се под садашњим Главним краљевства Собором и краљем законо крунисаним усреће, и тако^е повређена и замршена истог краљевства права и преимушчества поправе, словом, древња (сва) помеиутог краљевства и сојединени њему части Система, којом је чрез многе натраг већ учињене вјекове изме^у многоразлични промена времена постојало, обнови: да дозволи Свјашчењејгае Ваше Величество благоутробно, з високи Поглавари и Славни чинове и власти милостиво, што би долеподписати тако^е народ Сербски или Расцијански, који велику державе ове част саставља, своје такође тегобе и прошенија смирењејше и покорно предложио, како би и овим сходно љекарство принето, и једнодушије, јединствено сваке державе благо, подигнуто било. Да би се пак она, који исти благовјејни народ буде предлагати и искати добро распознати и расудити могла, за нужно судило се ствар ову издаље, у колико к предпријатију овом служило би, и от самог Славног краљевства овог Мађарског почетка синоптически (на кратко) поискати, чрез многе епохе времена прећи и на данашње реченоје рода Расцијанског стање доћи. Род Ма^арски кад је под вождовима својима из Скитије изишао и у краљевству овом остановио се, таки с почетка и јошче у поганству да је древне народе у крило своје примио, или што је веће земље оружем освојио, без да би их напунити могао, или пак што је као ратни у честим и различним бојевима много от своји погубио, а таковим начином штету своју поправити старао се, Памјатници древни историка сведоче. Примљеној по том небесној Христовој науки, да је исто примање и управи с другим народима содруженост продужио, нитко неће, ком је историја отечества позната, отказати

оном јошче древна Римљана златном правилу набљуденом будући, које Ливиј тако изражава: „Кад се ни једно није презирало племе, у ком се славила хра брост, растло је Римско владјеније". Исто пак правило први и свјати краљ Мађареки Стефан међ Декретима (Бесге1а) књига I. гл. 6. тако изложио „У гостима и пришелцима толико је полза дм достојно место у краљевском достоинству место може имати, откуд је нарочито Римско растло владјевије, зашто једног језика и једног истог обичаја краљевство слабо је и нарушително, зато препоручујем ти Сине мој! (ко Емерику) да благоволенијем ове питаш и честно држиш — — иначе величајши убитак трпиће твоје краљевство". Праоцеве излажећег народа Сербског или Расцијанског, иначе благородњејшег Стабла Сарматически народа н списатељма већ у другом веку после Христовог рождества познатог, из ког је и први Воемски краљ Само, који је 635. крунисат, по св^дјетелству новјејшег истог народа списатеља Пелцел, јесу с Ма^ари у строго тако реченом краљевству Мађарском нашли, и чрез Арнулфа (Германског) Немачког императора и краља и Ма^аре великом Моравском краљевству порушеном будући и Ма^арима овде насељавајућим се јели велим част какова у краљевству овом нашла се и первородни житељи били? будући да Моравци, Боемци и Серби или такође Себли к једном Сарматически народа стаблу принадлеже; сљедователно и њиова тако^е част таки овде у својим поселенијам јели заиста или су се само у Державам Илирическим налазили ? От ови тамни исторически вопроса мало престајући, за настојашчи предмет довољно је знати то. да су први домашњи Ма^арски краљеви или чрез погодбе или оружјем илирическе земље придобијали, истог народа владјетеља кћери за себе узимали и своје напротив за њи давали, а проче као и друге уроженце, васалне, сирјеч граждане и поданике краљевства држали, и како што су војне и мира терете заједно носили, тако су се и међу њима једнаком мером званија и благодјејанија дјелила.