Српски сион

С тр . 442.

СРПСКИ СИОН

Бг. 15.

св. Ђурђа и арханђела Гаврила. Он је једна женска прилика обучена у војводско одело (исто као у св. Ђурђа), са крилима на плећима, са теразијама у левици и пламеним мачем у десници. Заман је уметник мало омрачио поглед у арханђела, није он ни близу озбиљни, строги и неумитни извршилац Божјег нравосуђа. А каквнх је дивних узорака могао Јовановић наћи у хришћанским црквама за ову икону! Преостаје ма још само о двема иконама да проговорим, а те су: Св. Никола у архијерејском престолу, и Мајка Божја у своме престолу. Св. Иикола (који ликом много иотсећа на лик данашњег српског патријарха) приказан је у природној величини, у потпуном одјејанију дапашњег православног епископа: у сакосу, са шитром на глави, крстом у десници и жезлом у левици, како стоји на морској обали, на чијим се стенама уздиже великолеина црква, и са које се види како се на морској пучини, иловећи обали, љуљушка галија. Нре свега, на место ово требао је доћи лик Једног од оних знаменитих православних епископа, чи.ји се живот и рад није очувао само у традицији и легендама црквеним, него чији је живот и рад засекао и у историју и оставио несумњивих сведочанотава о енергичном и благодатном утецању њиховом на живот и развој хришћанске цркве. Пошто су св. Василије Велики и св. Јован Златоусти добили места на олтарским прозорима, а сам св. Никола на ирозору у одељењу за народ — то је на место ово требао и морао доћи само сриски св. Сава . Св. Сава је ваљада најпотпунији идеал једног хришћанског еппскопа: и учитељ, и органнзатоп, и управник, и родољубив политичар, и молитвеник... Па још уз то Србин! Зар има за српског епископа и српски народ згдодније и лепше појаве у црквеној историја да га подсећа на хришћанске дужности у опште, а епиекопске и родољубне напбсе? Нема! И за то је баш он, први архијепискои и просветитељ српски, св. Сава, требао и морао доћи на ово тако видно место. Истина, новосадска саборна црква не ће бити без св. Саве. Као што сам већ напред сроменуо, над десном и левом невницом доћн

ће слике, које ће приказивати неке (није ми познато које?) догађаје из живота св. Саве. Али тамо ће се он наћи у групи више других личности, које ће, као шго је то сасвим природно, сметати, да се пажња и мисли концетришу само на, св. Сави. То је прва примедба. А друга је ова: као код архнђакона Сгефана, тако је и овде Паја Јовановић (а с њиа и они који му то одобрише) пао у анахронизам. Данас сваки ученик или ученица наших средњих, виших девојачких и грађанеких школа знаде, да су сакос тек у VI. веку почели носити цариградски патријарси. Дотле су га само византи.јски цареви носили. Св. Никола пак живео је у IV. иеку. Требало је, дакле, да прођу иосле св. Ннколе читави векови док сакос није постао саставни део одје.јанија православних епископа. Па кад су св. Василије Велики и св. Јован Златоуст на прозорима у новосадској саборној цркви приказани без сакоса , него (као што и треба!). у фелону — зашто да се то није догодило и код св. Николе, који је њихов савременик био, и који осич тога и није заузимао тако знамениту епископску катедру, какве су биле кесаријско-кападокијска и цариградска? — Ашто Је речено о сакосу, скоро да се може рећи и о мишри. Митра (од грчке речи [лстрбм повезивати) у прво време није била ништа друго, него нека трака, често златсткана, којом се глава ради украса повезивала. До VI. века, као што доказују споменици, митра се нало удаљила од своје нрвобитне простоте. Тек од VI. века иочеше мигру украшавати везом и свештениа сликама, живописаним или везеним. Дакле, ни мнтра — све ако ју је св, Никола и носио — није могла ни близу изгледати овака, какву је дао св. Николи Паја Јовановић. Кад пак није била така, није ју требало таку ни малати. Замислимо за часак слику Паје Јовановића, „Крунисање цара Душана у Скопљу 1346. г " и на њој цара Душана у униформи краља Петра I. Како би то изгледало? Смешно, дакако! Тако је исто и овде. Од сликара, какав је Паја Јовановић, тражи се не саао правилан цртеж и уметничко склапање боја, него и да му слика буде шго вернија, што истиискија, особито у оним случајевима, у којима ту верноет није тешко утврдити као нпр. овде. Напослетку морам да о стихару светптељевом