Српски сион

С тр . 444.

СРПСКИ сион

Б р . 15.

спремни, по наговору странаца доста сумњиве пришлости и садашњости, изазвали ] и начинили у Босни и Херцеговини прави дар-мар и нокор, уверили, да се не једе свака тица што лети, и као год што свака ] батина има два краја, да тако исто и јачи противник може постићи што жели оним истим срествима, којима су се они служили и мислили постићи све што желе; имају и има ће каде да промишљају о свом неупутном и неродољубивом кораку. Ми смо били чим се заподело питање о црквеном уставу за српеко-правоелавну цркву у Босни и Херцеговиии, и видели ко га гради и какав се устав предлаже, тог уверења, да ће велико зло биги и по тамошњу цркву, и свештенство и народ, ако се усвоји и одобри нацртни устав. Из тог смо се разлога и уиустили у ј његову критику и рекли, да за православнЈ 1 Србе у Босми и Херцеговини није онакав устав, који је мкого либералнији од нашег у карловачкој митрополији; те као што ни нама ни нашој овостраној цркви није устав дснео никаквог добра, а зла и сувише, да ће тако исто бити и са босанско-херцеговачким. Ал се тада народни нрваци не хтедоше ни осврнути на наше писање и мишљаху — незнајући протвника и прилике — да ће све и сва постићи што желе. И каквог смо у томе мњења били 1898. године, таког смо и дан-данас. Ми се и данас од њега не само не надамо никаквом добру по наш народ и цркву у Босни и Х«рцеговипи, него да ће устав учинити чуда и покор док еамо ступи у живот и док се онака по српски раопале страсти и освета. Каквог је бераћета донео Србији „најслобоумнији монархијски устав" то видимо, и гледајући чуда и иокоре што се у њој догађају, сваки свестан Србин мора помислити, ако Бог не избави Србију из овог нокора и метежа, њени је синови — вође страначке — заиста не ће избавити и сиасти. Дигне л Бог руке са Србије, она ће као оно зрела воћка пасти некоме у крило, и кад падне, онда ће у њој бити мира и онда ће бити покорних ноданика, што их срнска држава нема.

А као што је данас у Србији, тако ће исто бити и у Боени и Херцеговини док једном ступи у живот црквено-школски устав и док се иочне у живот увађати и по њему управљати. И кад то време наступи — а да не ће настунити, о томе се не треба ни мало бринути — ; тада ће тек прваци народни, који су највише радили да се дође до реченог устава, увидети и доћи к себи шта су радили. Бог милостиви нека умудри нашу браћу у Босни и Херцеговини, да нођу у будуће другим путем, но којим идоше ових последњих година. Не умудри ли их и успођу л' и надаље истим путем, има пекога ко ће се веселити, а ко је тај, то знају добро сви истински родољуби у Босни и Херцеговини. За то браћо Бошњаци и Херцеговци памет у главу, и чувајте пре свега своју цркву, која вас је одржала, и која вас једина може и у будуће одржати као Србе.

С дана у дан можемо читати по нашим лиетовима, како се грди и коре свако, а по највише наша интелигенција, аребацујући јој да се непридржава оне девизе : свој своме. Заиста је много речено са тиме : свој своме, само се са тим силним викањем свој своме не ностизава оно, што та наши листови мисле да постизавају, шта више постизава се евектуално оно, што баш ни сами нису ради да востагну. Грди се ту сваки, осуђује се и паор и го сподин, и трговац и заватлија, и поп и учитељ, и научењак и простак само зато, да сваки тај само код Србина иде иазаривати, да производе Србина занатлије набавља и употребљује и т. д. и т. д. Па верујте..., није то доста само викати свој своме, него је то са свим мало, шта више и штетно је, особито ако је тај „свој" рђав занатлија, рђав трговац итд., но штетво је још и зато, јер „свој" занатлија ил трговац на иример није спао на то, да његов еспап буде најбољи, да је његова послуга брза и тачна, њему је доста качества, — да не речемо „квалиФикације" — да је Србнн, те је свему српству слепа дужност, да њему иде „као свој своме", услед