Српски сион

В р . 16

СРПСКЖ смон

С тр . 473.

хттттттшттштш наслијеђене дугове од 33.000 кр. отплатио. господарство унапредио, сиротињу помагао, манастир и цркву велељепно оправио, а остатак уносио по закопу у благајницу наших народно-црквених фондова. Сам пак остао је пука сирота! Било је то 1896. године. Здравље измученога радника Жлариона посрнуло је било јако. Дошао је поштоватељ један његов да га обиђе и нашавши га тешко болна и очајно расположена, стао му је доказивати, како треба да пође лијека тражити. Оронули старац слушао је мла^ег пријатеља и онда га прекиде: „јест, Ви то све лепо говорите, али куда, с ким и с чим?* За Вога, усудио се млађи пријатељ одговорити му, куда, то ће лијечник казати, с ким, па ето Вам оца Јосифа, а с чиме има ваљда архимандрит гргетешки лијека потражити! „Оно двоје, одговори настојатељ богатога манастира, могло би бити, али у трећем се варате. Ево Вам рачун. Ја имам плате толико стотина форината. Издаци мо]'и износе од нове године: за књиге толико, за увезивање књига толико, за хаљине, обућу и остало толико, онима који су још беднији од мене дао сам толико, за цигаре толико, за ситнице толико. Јуче сам од годишње плате моје имао још 30 форината. А ето дође писмо од тог ^ака из Загреба. Гладан је вели, а чујем да је добар. Требао сам му послати све што сам имао, али ускинуо сам 5 форината, јер где је још конац године? Па могу ли ја са 5 форината поћи у свет да лека тражим? Реците!" Очи су му се биле замутиле, а млађи његов пријатељ скочио је био већ дотле од стола, да му старац не види сузне очи. Да, сјетио се тај пријатељ, да је видио како сиротиња обилази врата архимандрита Илариона , кад у Карловце дође, како га на сокаку срета и како Ћларион даје, а знао је да је често залазио с њим књиговесцу, који је већи дио својих прихода од архимандрита Илариона добивао, знао је и то, да архимандрит Иларион није из Карловаца однио ни новчића својих дневница, које је добивао као члан сзборског одбора, или као предсједник комисије за катихетске испите, шта више, да је свагда још на њих надоплаћивао. Па зар зато што је поштен, да пропадне ! Катастрофа би ваљда још тада била наступила. Али Његова Светост иатријарх Георгије , који је знао цијенити архимандрита Илариона, и епископ пакрачки г. Мирон, који га је љубио јако и неизмјерно поштивао, кад су чулн какве муке мучи патник гргетешки, покренули су тадањп саборска одбор, да одобри ванредни издатак из прихода манастирских, као помоћ обољелом архимандриту Илариону, који није имао куражи да ту помоћ тражи! Издатак тај богато је наплаћен са неколико година жавота Иларионова, бригом његовом коју је кући својој поклањао и са још неколико „приложака" његових историји нашој, на коју је и пред смрт мислио, кад је звао младога и даро-ј витога дра Јована РадониЛа, да га види и да се с њим пред смрт опрости. На| њега је, то знамо, много полагао и од њега се многом надао. Бог ће дати, па ће' 1 се наде Иларионове испунити. Илариона нема више међу нама. . . Неугла^ена, тврда и непробојна љуска, која је сакривала бисер срце његово од мајке наслијеђено и која је бола живо очи свијета, који није умио, или није могао површним погледом својим прокриумчарити се кроз ту љуску и сагледати оно море њежности, љубави, милосрђа, погатења, несебичности и пријегора, што је у души његовој и у срцу његову кључало, та иначе безначајна љуска, за коју су се хватали плиткоумни противници његови, превиђајући, или невидећи језгру здраву и једру, пријетила је да ће осујетити све напоре Иларионове, да ће га жива у гроб заборава народног бацити Али љуска је само љуска, а истина је све.