Српски сион

отр . 472.

ОРПСКИ сион

К р. 16.

■иитиммуимуимимиттиишшјш^^ нога. Па нас је и забољело што је баш поглаварство црквено, у шљепилу евојему и безумљу, опијено бувилом силе своје и у вртоглавици од власнога положаја својега, ту двадесетпетогодишњицу загорчало прогонством поборника истине у пустињу гргетешку, затворивши му врата библиотеке патријарашке и архиве народно црквене и уклонивши га из средине, у којој се изморени дух његов могао бар колико толико опоравити и за нови труд окријепити. . . Побојали су се умници поштоватељи нашега у заточење посланога учењака Илариона за даљи његов рад и Стојан НоваковиЛ гледао је, како би га извукао из пустиње и довео у Виоград, гдје би му се отворило поље за научни рад. Данас можемо жалити што намисао та није ивведена. Школа Илариона Ру варца, данас угледна и потпуно уважена, била би пунија и живља, Али ово страно Српство налази утјехе и у томе, што му је Иларион Руварац остао фрупзкогорским пустињаком, угледним манастирцем. И у пустињи манастирској одржавао је покојни Иларион живу свезу са људима од науке, дане и ноћи бдио је над књигом, тражећи и с т и н у у разним историјским питањима, коју је често пута преплавило народно одушевљење и занос, или је бујица уздаха и суза народних потопила, или страст засјенила, или злоба затрпала, или лукавство искривило, или заборавноет ућуткала. „Не лажи и не полагуј синко", био је наук честите и умне попадије, матере Јованове, као што нам покојник каза у посвети књиге своје окнезу Лазару успомени мајчиној. Тај наук усисао је Јован са мајчиним млијеком. Тиг наука држао се Иларион тврдокорно свуда, на сваком пољу рада, у историјском истраживању, у газдинству манастирском, у служби црквеној. Потпуно увјерење његово у нелажност ријечи св. писма „истинд сксведитх," било је непоколебљиво тврдо. Ако је запао у прилике, у којима би истина морала чинити компромисе са другим каквим, па и најважнијим обзирима, увијек се тада осјећао невољан и незадовољан и гледао је да се што прије уклони и извуче из тих прилика, враћајући се задовољно послу својему, у којему је могао и смио истину тражити, њој се радовати, њој служити. Зато је, рекао бих, у одсудном часу утекао испред заклетве, коју је имао положити као 1886. ™дине изабрани и потврђени епископ вршачки, кад се поглаварство црквено тргло и увидјело, да се Иларион не смије мимоићи, и св. архијерејски синод га у збор епископски изабрао. Зато је 18. новембра 1888. год. дошао у двор иашријарха Германа, да болесном, а можда и раскајаном патријарху благодари на, синодалном избору за ректора б о г о с л о в и ј е, молећи га да службу ту повјери „крепчијој и гибкијој снази". Зато је отворено и искрено рекао: „није то за ме л , кад се нашао на сабору Трој еднице, камо га посла 1886. год. котар румски, одушевљен на то тадањим управником Сријема, г. Теодором Георгијевићем, који је без знања Иларионова избор његов за посланика уприличио. Зато се он и на нашем народно црквеном сабору, камо га је 1890. послао котар румски, није знао наћи, нити се одушевити за саборисање. Зато се 1892. г. није сагласио са намјерама о избору његову за епископа бачког. Зато се дуго година једио и на чланство своје у нашем саборском одбору, у којему је морао издржати све до 1902. године. А док год је могао, радо је долазио у сједнице кон з и ст о р и ј е, патроната гимназије карловачке, па и нагпег црквенога савјета, кад год је позван био, као и у комисију за катихетске испите, којој је од почетка њезина предсједником био, служећи увијек истини и правди. У течају многих година његова настојатељства прошле су кроз руке његове многе хиљаде прихода манастирских, са којима је он велику кућу издржавао,