Српски сион

БР. 16.

СРПСКИ сион

Гтр. 471.

шшвтттт шетш

1ИИ

васкрсао. Па да управљање његово богосдовским училиштем карловачким никаквим другим плодом уродило није, доста би било и цигло то, па да му црква наша и побожни народ српски у њој сачувају благодаран и вјечан спомен. У Карловцима затекла је покојног Илариона и кобна 1879. година. С патријарашког пријестола уклонио се пашријарх Прокопије, администрацију митрополије постигао је бачки епископ Герман. „Ено га, док њега видите, добру се не надајте, а Бог зна како ће после : њега бити", — те ријечи изустио је покојни Иларион. показујући руком на новогај администратора, који је пролазио двориштем старог двора патријарашког. На архимапдриту Нлариопу и на богословском училишту брзо су се испуниле те ријечи. Већ 1. фебруара 1882. пожурио се нови поглавар црквени, да президијалним својим налогом из Пегате заповједи архимандриту Имриону , да преда богословско училиште младом архиђакону Емилијану, и „без сваког прекослоВ1н и одлагана" да одлази у манастир Рргетег; а жеља му је била, да га баци и даље од Карловаца! Сударила се осиљена самовоља са скромном истином и истина је морала у заточење! Вичан слушатп Иларион је отишао у пустињу, набрзо и на мандатарство темишварско, откуда је невољан молио св. арх. Синод да га при избору епископа, маја 1882. год., не узимље у комбинацију. До тога времена стекао је оштроумни и неуморни испитивач ернске прогп лости Иларион Руварац славно име у ученом свијету. Још као ђак, уклањајући се садашњости, зашао је он на поље народне прошлости и као слушалац богословије публиковао је прву своју расправу под натписом: „Преглед домаћих извора српске повеенице" у листу „Седмица", годиНе 1856, а одмах затим 1857. и 1858. године у истом листу и другу своју расправу под натписом: „Прилог к испитивању српских јуначких песама". Те двије његове студентске расправе навијестила су српској историографији, да је куцнуо час, да она изађе из повоја, у које ју је повио отац њезин, архимандрит Јован Рајић, па да кораком пуним зреле свијести крочи на поље научне истине. Како је тада почео, тако је неуморни испитивач, којега смо већ видјели оптерећена пословима разним у цркви, школи, канцеларији, манастиру, марљиво и успјешно наставио учена своја историјска истраживања, борећи се одважно и истрајно за истину, побјеђујући тврдокорне своје противнике и освајајућн умове не само ме^у својим сународницима, него и углед и уважење у врсних људи у словенском, па и страном свијету. На пољу баш тога рада, којим је покојни Иларион необичном проницавошћу духа својега и безграничном љубављу спрам научне истине, а цијеном живаца својчх и очњега вида, урезао име своје у вјечни споиеник, што се невидовно, па ипак тако јасно подиже у просвијећензм умовима људи од науке, ми на жалост нијесмо кадри пратити великог покојника. То је посао стручњака.* Али ми смо видјели скромнога Илариона у свијетлом збору научника, ми знамо да су Карловци, Фрушка Гора и манастир Гргетег већ до 1882. године догпли на глас, не само са својих старина, него и с тога што је ту живио и радио Иларион Руварац! И ми знамо да се те године свршило двадесет и пет година на око скромнога, али по важности знаменитога и по труду напорнога рада његова књижев-

* У идућем броју навешћемо еве књижевне радове Илариопове.

Уредн.