Српски сион

^Стр. 170.

СРПСКИ сион

В р. 16.

■■■»■вни Необично бистар дух, врло јако памћење, ванредна вредноћа и уз све то још и нрерана повученост његова од свијета, направаше од младога Јована одличнога ђака и умнога радника, који свршивши науке доби мјесто професора у гимназији карловачкој, а у двадесет и деветој својој години, 1. јануара 1861. године, у манастиру Крушедолу даде своје власи пострићга, те се обуче у црно рухо калуђерско и од Јоваиа постаде Илариои. Брзо описује покојни Иларион даљи ток живота својега од 1861 —1874. које је патријарашки дворјанин проживио као ђакон, прото^акоа, архиђакон, синђел и протосинђел. Али тих првих тринаест година иночкога живота његова не прођоше тако брзо и тако непримјетно, као што је покојни Иларион забиљежио. За цијело то вријеме радио је он у епархијској управи архидијецезалној као конзисторијални биљежник, а до 1872. године још и као учитељ у богословском училишту карловачком. Сваки од тих посала налагао је на њега много труда, тражио је од њега много напора. Даровитост његова и марљивост, зрелост и солидна његова научна спрема помогоше му, да је и једну и другу службу цркви својој могао са успјехом извршивати. Године 1874. постављен је покојни Иларион за архимандрита манастира Гргетега, добивши под управу своју велико, али и врло запуштено господарство тада већ много задуженога манастира, којим је прије њега управљао архимандрит Герман Ангелић. Требало је господарске зграде поправљати и подизатга, икономију унапређивати и манастир одуживати, а уз то сједити у Карловцима уз кољено иатријарху Прокоиију, као потпредсједник конзис.торије, од почетка пак 1875)6школске године водити и управу поново отвореног и преустројеног богословског училишта карловачког. Но и ако он није живио у манастиру, осјетио је ипак манастир његов, да је дошао под управу човјека, који хоће да се манастирским добром разборито и поштено управља, па се манагтир његов почео из године у годину све јаче опорављати и све боље поправљати. Колико је пак до њега стајало, било је и богословском училишту под његовом управом добро. Одржавајући потребни склад међу наставницима, савјетујући се с њима вољно и искрено о напретку завода, који је руковођењу његову био повјерен, заузимајући се топло за све што су просвјећенији чланови наставничког збора сматрали да треба у корист завода учинити, он је одмах у извјештају за 1875)6. школску годину подигао глас свој за оснивање семинара уз богословију, сматрајући то најпречим послом, који треба извршити у интересу боље спреме свештеничких кандидата. Давно покренуто питање о семинару богословском, било је већ давно и заспало. Он га наново покренуо, он га наметнуо поглаварству црквеном, он га дозвао у памет св. архијерејском синоду, па кад није игало да се питање то једанпут и ријеши, он је по прашњавим архивским актима скупљао растурене дијелове тога питања, да га касније пред цркву и народ изнесе у цјелини, у читавој једној књизи, надајући се да се тада више то питање неће моћи заборавити, ни с ума сметнути, ни у прашину архивску закопати, него да ће свима и свакоме викати и довикивати: едино н<шх на потрекб!, док глас његов не доспије у ухо, које ће га разумјети, у душу која ће га схватити и у срце које ће га пригрлити, па ту потребу и задовољити. И мудра глава Иларионова није се преварила. Он је доживио да пашријарх Георгије сретно ријеши велико то пгатање, које је он из мртвих ■ММШММММШНШШШЈМЈШтВММИШВЈШВШИЈИШШИИИ