Српски сион

С тр . 476.

СРПСКИ сион

бр. 16.

вост свога духа према величини Божјег духа. Одушевлење за нигачетом крепило га је и у обетима послушанија и целомудрија, те је био смиреномудрен и онда, када му је живот огорчен био, а пун је био огорчења, кад год је са светом у додир долазио, са светом, који га је онаковим особењаком разгласио, какав он у сгвари није био, јер је он био великп дух, који од свакидашњег света није, те га зато ваљда исти ни схваћао није. Тужни зборе! Стојимо пред отвореним гробом, стојимо пред нашим губитком. У иокојнику губи св. црква, губи монаштво и гргетешка обитељ, губи ваука, губи српство. Света црква губи свог ревносног служитеља, свог неустрашимог борца и браниоца како према спољашњим, тако још више према унутрашњим непријатељима њенима. Она га је одликовала, када га је 1886. за вршачког епископа изабрала, но којег се високог звања није могао примити, из разлога, што ћемо ваљда сада после смрти његове моћи сазнати. Монаштво губи своју узориту величину, указујући на заостале редове. Св. обитељ губи свог некористољубивог и брижљивог настојатеља, који је овом кућом више од 30 година на њену добробит и процветање управљао. Он је манастир готово из темеља обновио, а свети овај храм богато украсио. Наука губи свог вредног и неуморног раденика, плодовитог списатеља, дубоког научењака. Она га је одликовала чланством академија како у Београду тако и у Загребу. Био је члан матице српске у Н Саду и њеног књижевног оделења, а ради науке одликован је и орденом Св. Саве II реда. Српство губи — но то нека кажу његови позвани претставници, српство, које га је своједобно одликовало, када га је за посланика како у Загреб тако и у Ср. Карловце изаслало. Све то губи, те је губитак велики, што га у животној фази Иларионовој учини смрт, те су уздисаји тешки.

Плачимо и ридајмо зато сродници и другови и сви, да сузама нашима достојно оросимо гроб великог нам покојника, чија ће успомена бити трајна, јер је карактер светао. Помолимо се Богу Свемогућем кад год на њега помислимо, да му буде милостив, да му даде опроштај грехова, да му подари рајеко насеље. Велики покојниче, предобри оче архимандрите! Прими опроштај од нас калуђера, који иза тебе остајемо неутешени. У теби губимо у данашњим по наш о.талеж судбоносним данима, нашу дику и наш понос. Нека ти лака буде земља Господња, мир пепелу твоме. — Е ^чнла па/илтћ!

протопрезвитера Ј. Вучковића при погребу архимандрита Илариона. Не љути се, добри, не бјежи скромни Нларионе! Ево патријарха твојега, ево владика твојих, иожурила се Српска Академија, није те заборавила Матица Српска, скупили су се настојатељи, браћа твоја, дошло ти је свештенство, богословија твоја и гимназија похиташе теби, представници друштва грађанског дођоше и друштво српско приступа ти данас са рођеном браћом твојом и родбином по крви и синовима твојима духовним, и онима по постригу, и онима по духу науке твоје, сви су се сјетили да си ти прије педесет година спремао првенче твоје књижевно, треглед свој домаИих извора сриске иовјеснице, који си потом штампом у свијет пустио и на који си затим током многих година нанизао голем број својих ириложака, како си их ти најрађе у скромности својој називао, а за које други рекоше да су најдрагоценија и најодабранија грађа за српску повјесницу, сви су се тога сјетили, а убјеђени данас већ у чесшишосш твоју, сви полетјеше да одаду дужну пошту и заслужено признање уму твојему великому, души твојој племенитој, срцу твојему поштеноме и шруду твојему неизмјер-