Српски сион

С хр . 460.

СРПСКИ сион

јјр, ]6

своје обећао, дао и њи у древња права и преимушчества повратио, и тако заслуге и убитке њиове наградио. Предреченом Императору и краљу син је Јосиф I. тако^ер Император и крзљ сљедовао и патријарх је Чернојевић још је тада у животу находећи се, тако прве владјенија његовог године, ради потвержденија привилегија народа овог к њему притекао, и то исто под 7. Авг. 1706. добио. А кад је потом краљ овај на 9, дан месеца фебруара 1708 Дијету краљевства у Иожуну одредио, прејемник Чернојевићев Исајија Дијаковић, Архиепископ и Митрополит Расцијански к владајућем Величеству посредством смирене челобитне под Л) (коју челобитну и Керчелић у историји својој краљевства Далмације, Хорватске и Славоније лист 437. излаже) у своје и цјелог народа име молио, што би Његово Величество, при истом том краљевства Собору благоизволило, да се благоутробне Родитељем ВВеговим народу Расцијанскому дароване привилегије ме!ђ чланове закона ставе. У овој Челобитној (1пб1ап1ла) највећма је паметидостојно то, што Исаија Дијаковић, који је год. 1690. као Епископ Јенопољски, а по садашњем стилу Арадски посланик Нације Сербске будући код Императора Леополда био, и тако који је овог намјерење добро познавао, у првом (пункту) доводу Јосифу напомиње, да је Отац његов сасвим Расцијане од Мађара разлучити намјеравао и њима отдјелени предјел одредити хотео. И ово ће зар бити узрок што у посљедовавшем времену Расцијани Мађаром ни су присоје дињени. Под овим ничим мање краљевства Собором, којег је најглавнији предмет био, мир у краљевству повратити свему мјатежао дјеланом и ничему не будући свершеном, и Митрополита овог речени поступак безплодан је био, Императору потом и краљу том прераном смертију 1711. отузетом будући. (Наставиће се.)

Л) Челобитна Исаије Дијаковића Арх. — и Митрополити год. 1708. Јо -ифу I. Императору и краљу вручена, у намјеренију, да би нривилегије Народа Илирико Расцијанског међ чланова закона ставиде се.

Мњење хрватске дворске кандерарије у Бечу о закључцима ерпеког народног еабора од 1865. Д. Р(Продужење и свршетак.) В. Богословија. „За изображење довољнога броја свећеника, довољно је једна богословија, а то је Карловачка " Тешко ће се ко о том уверпти моћи, да ће та једна богословија доста бити за сви седам, дотично осам епархија; то се ипак мора та шкрЗ оставити на дотичне диецезане и решење тога гштања придржати будућности, па кад се укаже потреба још једнога или више такових завода, то ћо се онда пронаћи и сходна за то места и потребна средства. Прече је коју проговорити о бољем изображењу евећенства. Његово досадање покудио обскрбљање, осујетпло је сваку тежњу за бољим изображењем тога чина, јербо је сваки младић изучивши више науке, волио се поеветити другом боље саабђеном чину, нежели свећенском. Ну ако се сад свећенству осигура боља опскрба, онда неће помањкати кандидата изврсних, који ће свећенству српском пра вославном на дику бити. Али да се то тим сигурније постигне, треба већ од кандидата за богослонију тражити довољно морално, еоцијално и знанствено изображење, па се неби могло само с оним изразом задовољити, да ће на карловачкој гимназији ученици моћи полагати испит зрелости, него би наро чито и законито установити требало да се у богословију неможе иримити иитомац, који није најмање свршио иотиуну гимназију и с добрим усиехом иоложио исиит зрелосши. Ово би имало ваљати не само за богоелове, који се кане поеветити мирском свећенству, већ и за оне, која кане ступити у манастире, дакле без изнимке. Неможе ее овђе мимоићи сравњење 3. 4. и садање точке чланка о богословпји. 3. и 4. точка гласи: „Ови (професори) имају се на увивер-