Српски сион

Б р . 17.

СРПСКИ СИОН

С тр . 505.

Пред крај службе, ушла је у цркву Његова Светосг Патријарх са епископима и дугим низом осталога свештенства. Кад се довршила литургија, почело је оиело. На опелу началствовао је преосвећени епискои будимски г. Лукијан а са њиме служило је 35 свештеника обојега реда. Но молитве еиископа и ових свешгеника нису биле осамљене, јер се њиховима молИ' твама придружише и искрене молитве архимандриту захвалних Срба, који се тамо стекоше. Молитве наше ни.је прекицао ничији плач и сузе. Ником сигурно и не пада на памет да нлаче. јер када је видео Илариона, и нехотице се морао позабавити мишљу, како је то тешко бити карактер, како се то данас не исплаћује, али како је шо бити, ипак најлепша ствар на овоме свету. Није ли зар за. то и архимандрит гргетешки стекао уважење и пошгован« својих саплеменика?! Са покојником у име цркве и свештенства у храму опростио се високопречасни архимандрит беочински г. Димитрије Бранковић. У цркви је још говорио у име богословије карловачке познати са своје речитог.ти високо преч. г. ректор Јован Вучковић. (Њихове говоре донели смо у прошлои броју. Уред.) После ових говора, који су са пажњом и учешћем саслушани, завршен је посмртни обред тиме, што је тело архимандритово преливено, а затин и заклопљено. Над сандуком Иларионовим положилу се венце њетови духовни синови ; а браћа његова у име св<\је и својих породица и српска манаетирска штампарија, као своме оснивачу, од природног цвећа, Одмах затим свештенство — његови духовни синови — понесе ковчег са телом Иларионовим, те отпоче свечани опход око храма, ког је покојник обновио. Иред сандуком ишла је Његова Овегост са сввштенством, а за сандуком тужна браћа са, родбивом. За њима је иато остали народ, који је заједно са оном групом ђака, што дивно иојаше, сливао своје осећаје у песму „Свјати Боже" што мукло одјекиваше. Пошто је обнесено око иркве, упути се тужна пратња да га однесе на место, где је велики покојник најрађе боравио и мислио. На једној тераси, која се зове „Табла", а тик ; је уз манастир, искоиана му Је костурница. !

Близу костурнице коју осењава дубоки хлад, што га дају гранати храстови и липе, спуштено је тело архимандрита Илариопа, чије су очи раније умеле тако жудно гледати и назирати за оним српским крајевима, што се цружају иза Саве и тамо још даље, даље. . . Пошто је Његова Сзетост патријарх села у спремљену фотељу, почеше се низати говори. Први је узео рен г. Јован Н Томић. Говорио је у име Орике краљевске Академије. У име књижевнога Одељења говорио је професор г. Тихомир О-тојић, а у име гимназије карловачке директор г Радиво.је Врховац. За Матицу Српску говорио је професор г. Милан А. Јовановић. Низ ових значајних говора завршио је академик професор Универзитета г. др. Станоје Станојевић. Овај говор, који се одликује особито лепом садржином, силан је утисак учинио на ирисутне, јер је са разумљивом патетичношћу изговорен. Тако може говорити само онај, који истински тужи за учитељем својим !* Спровод се крену гробу. Још једна молитва, и једно „Вјечнаја", па Фрушка Гора прими у хладна, наручја сво.ја тело једнога знаменитога Србина, чије ће се име свагда са пијететом помињати. Нека ти је лака земља архимандЈте Иларионе и Слава ти! Са погреба су се вратили сви у манастир, где је био ручак. На ручку је Његова Светост Патри.јарх Георгије напио у покој души Иларионовој, на што је отпојано „Вјечнаја памјат". Братство манаетира Гргегега — скоро сами духовни синови Илари:нови —, приредало је своме духовноме оцу и управитељу Илариону бога,ту грапезу и за богаташа и за сиротињу. -ћ.

Штампани књижевни радови архимандрита Илариона Руварца. I. У „ Седмици". Иларион је као богослов карловачке богословије написао и дао штампати у „Седмици" за 1856., што је излазила у Новом Саду први свој састав — расправу —, под насловом „Преглед домаЛих извора старе сриске товсснице". * Ове говоре доносиио у давашњем ^роју. Уред.