Српски сион

Стр 544.

ВР. 18.

Та барто знате, да калуђер нема права тестирања", жестио се архимндрит Илариоп. Знам то, па Вам вијесам ни рекао да у тестаменту с њом расположите, него да то учините за живота. Ако немате права тестирати, имате право узети сада онај свој штап и мени га поклонити, — примјетим му. „Циц. мали ! Зар вашој богословији да поклоним своје књиге, а ја да чачкам ;-!) бе тамо у пустињи". — удобровољен в< ћ и смјешећи се говорио Је он. Кад сте већ сами богословију споменули, значи да сте о томе већ и мислили. Но, Богу хвала. Ви сте још здрави и орни и вољни за рад, па се неморамо још свађити за књиге Ваше. Нека њих код Вас, а кад дође доба оно, Ви ћете знати шта ћете урадити, — с том мојом примједбом завршили смо тада тај разговор. Прошло је послије тога двије године дана и архимандрит Иларион радовао се с нама заједно. кад смо добили ванредну припомоћ за р.абавку Мињове патрологије. „И опет вам ваљда не ће бити доста, него ћете и надаље још превртати очима п уздисати за мојом бпблиотеком", шалио се покојни архимандрит. Само нска не уздишемо за Вама, а за библиотеком Вашом нећемо, јер она је већ наша, кад Ви сами о томе спомињете, — одговорим му у шали. Већ је побољевао. Одем у Гргетег да га обиђем. Признајем да ми је била намјера, да га опоменем на библиотеку. Али нијесам смио. Бојао сам се да га не увриједим. Говорили смо о његовој болести. Он се тужио, а ја сам га храбрио. „Нема од мене више ништа. Бадава је. Него да Вам кажем друго нешто. Ви сте од некуда нацуњали и погодили, да ја мислим књиге своје предати богословији нашој. Мене су послужиле, па ће и тамо кога послужити, а тамо ће бити најбоље и сачуване. Но ја не могу и нећу писати тестамента. Ви рекосте једанпут, да за живота учиним расположење. Па како мислите да би то требало учинити?", — озбиљан, управо жалостан, говорио је покојни архимандрит. „Дерзавте, одговорим му, знате како

онај пјева: Недај Србе, не дај брате, не дај рђи на се! Још ће Вама књиге Ваше требати. Но ја и нијесам мислио да се Ви с њима за живота растанете. Нека њих код Вас. Уз Вас оне имају највећу цијену. А што се тиче расположења с њима, то сам мислио овако : коме хоћете да их оставите (сада бар знам да сте увијек хтјели нашој богословији оставити их), томе треба да то речете, или напишете. Напишите то нашој богословији. Она ће с благодарношћу поклон примити, направиће се списак, она ће по списку књиге примити, у свој иметак увести и по истом списку све како стоји оставити Вама на доживотну послугу, или уживање. 0 свему томе биће извјештена и надлежна власт. И кад Вама књиге више не буду заиста требале, богословија ће их онда потражити, добити и спремити, па ако је Ваша воља, и руковати с њимазасебпо, као са „библиотеком архимандрига Илариона Руварца" , разјасним му тако своје пређашње ријечи. „Заиста, тако ће и бити најбоље", рече покојни архимандрит, и пошто је у собу улазио манастирски ^ак да нешто спреми, то смо прекинули разговор. На брзо сам морао одлазити. Опра штајући се с њим, нијесам хтио спомињати ништа о библиотеци, да га не би навео на тужне мисли. Али он сам на растанку рече: „најбоље ће бити, да оно онако учиним". Али, он није учинио. Претекла га смрт. Хоће ли нашљедник његов учин ити? Хоће ли власт допустити? Који смо за Иларионом плакали, морали би поштовати жељу његову. Манастир Гргетег је нашљедник Иларионов. Да ли је примио у нашљедгтво и љубав Иларионову спрам наше б о г о словије? Власт пак не може имати разлога да квари пиетет нашљедника спрам жеље покојног Илариона. У Карловцима, 9. септ. 1905. Ј. Вучковиб.