Српски сион

Б р . 18.

СРПСКИ СИОН

С тр . 543.

био у животу нргав, такав му је био и стил. те је често неугодно дирао онај заједљиви тон и полемика — —. Рушећи народне традиције, он је међу српским историчарима створио нихилизам — —". Овако је могао о једном Илариону рећи само један лацман — Лаза Томановић —, коме је Бог гошподар Никица. А зашто је тако о љему то рекао, то се бар зна, и да је Иларион све народне идеале разорио, не би му се на Цетињу толико уписало у грех, колико то што је рекао, да племе гошподарево не влада 200 година! Д. Р. Библиотека | архимандрита Илариона Руварца. (Писмо уреднику „Срп. Сиона".) Прочитао сам оно што сте, под натписом: „ Шишмпани књижевни радови архимандрита Илариона Ргуварца ", написали о његовој б иблттеци („Срп. Сион", бр. 17о. г,, стр. 509. и 510). И врло сам Вам благодаран, да сте као брат покојнога и незаборављенога архимандрита Илариона, казали у јавности жељу његову, или бар намјеру његову, да своју личну библиотеку остави нашем богословском училишту. Оно што сте Ви казали, био бих морао ја казати. А да ли би ми се вјеровало ?! Сада пак, кад сте проговорили Ви као брат његов, смијем и ја казати што о томе знам. Покојни архимандрит Иларион, и ако је давно престао бити учитељем у нашој богословији и управитељем њезиним, занимао се увијек за њу, а од 1892. године, па све док није оболио, није ваљда ни једанпут у Карловце дошао, а да не сврне у богословију, или се с којим од њезиних наставника не састане, и свагда је распитивао, како је у богословији, што сте ново за библиотеку добили, па је чешће и савјетовао што да набавимо, а и сам је позајмљивао књиге и листове из богословијске библиотеке. Увијек се радовао, ако смо се имали чиме похвалити, а жалио је с нама заједно, што нам је библиотека слабо дотирана. Библиотека наше богословије, засно-

вана у доба кад је богословијом управљао покојни Иларион , била је смјештена у библиотеци патријарашкој. По дозволи Његове Свешосши, иатријарха Георгија, излучене су 27. и 28. априла 1892. књиге богословијске библиотеке из библиотеке патријарашке, а том приликом подијељене су и књиге из оставине покојног патријарха Германа нашој богословији и овдашњој гимназијп. При томе послу био је повјереником Његове Светости покојни архимандрит Иларион. Приступајући послу, нашли смо некако списак књига богословијске библиотеке, који је написан био руком архимандрита Илариона, док је он још богословијом управљао. Упало нам је у очи, да је у тај списак, по одласку Иларионову из Карловаца (а то је било фебруара 1882), убиљежена још само једна једина књига! А изненадило нас је такође, кад нијесмо нашли ни многу од оних књига, које су у Иларионову списку забиљежене и које су за богословију набављене биле! Но и књиге покојног патријарха Германа, које смо дијелили, показале су нам јасни траг чудновате манипулације, изрезивања и лијепљења, брисања и уписивања, при чему је уништавано име Герман, да мјесто њега дође име Никодим Лемајић! Било је примједаба са стране свију учесника код те диобе, па |е и архимандрит Иларион, смркнут и љут по коју рекао. Кад смо посао свршили и нашли се сами у соби управе богословије, рече ми архимандрит Иларион'. „Јесте ли видили наше неваљалство? Тако ће зар и са мојим књигама бити!" Жалосно је, одговорим му, али Ваша библиотека не мора тако^проћи. „Како не мора? Или сте ћорави за све што смо данас и јуче видили?", разжести се он на ме. Нијесам ћорав, али Вибудите опрезни, па са библиотеком својом раоположите још за живота, — одвратим му. „Какво расположење? Јестели луди?