Српски сион

С тр . 522.

СРПСКИ СИОН

Бр. 18.

своју патријарашку столицу — Пећ и прећи прво у Србију, (у Београд је стигао 16. Септембра), а за тим по губитку Београда 1789. у Карловце, затекао је у Карловцима малу — незнатну митрополијску резиденцију. Како је по свом преселењу у Кар ловце наумио да зида у њима нов патријарашко митрополијски двор, што је и сазидао, и који је постојао све до 1788. год., када је до темења изгорео, подједно је настојао, да прошири и земљиште, које је било скучено, и по наведеним овде уговорима, види се, шта је он све и пошто је узео ил променуо од суседа око двора и у грунтовима. Двор, што га је патријарх Арсеније сазидао, налазио се тамо, где је данас ограда дворска спрам марвене пијаце, и пошто је изгорео, пресели се тадашњи митрополит Мојсије Путник у бивши пашин конак, у ком су митроиолити патријарси седели све док није 1892, срушен, и на његовом месту иодигнут данашњи двор. Поменути уговори гласе : I. Понеже наша мати, Госпоћа Мариа Стојчинова, изволением всемогушчества Божиа, от сего маловременаго вјека во вјечнаја селенија преставлением своим отселила се; котораја первјее, чрез многија љети во вдовствје пребиванија своего, и потом носјешчением Божиим чрез не малое времја бољезни своеја под долгом јеет остала; како о том болшој части здје пребивајушчим карловачким жителем, а особливо сосједам нашим јест вједомо. По коеја преставлении (перво помјанутаго долга ради, друго что мој муж а имено Тома Марковић, никако нежелал здје остати, једино зато, что он свој собствени дом и отечеством в Сент-Андреј имјеет, друго что он различнаја терпјенија неповинен сушч от здје поставленаго Администратора ошчушчал) со јединоутробноју сестроју моеју Госпожеју Аноју (котораја такожде са своим Господаром за свое уживание и пребивание себје мјесто тражити далше јест намјерила и пошла), јесам се согласила, и за добро бити обрјела,

да дом матере нашеја по гласу тестамента ненога, продамо, и с таким способом здје сушчему предпоменутому Администратору Г. Андреју Андреовићу представљаја вишеписатаго долги узроки, намјерение мое јесам објавила и приказала. А потом видећи в такој потребје Јего Блаженство Свјатјејшаго Архиенископа и Патриарха Г. Г. Арсениа Јоановића, и притом помишљајући Јего отеческују милост и незабвеное благодјејание, которое он матерје нашеј и нам сиротам в нуждје нашеј нешчадно показивал, и всјем за уживание человјеческое иотребним доволствовал наипаче чго в заим новце давал. Кромје же всего того, паки како своему Архипастирју верховному и первому сосједу (да би могл по лишении Бјелградској резидепции свое нридворне служителе вмје« стити, и в будушчују обшчества ползу употребити) јему Г. Патриарху поменути дом матере моеја, с домовном мобилиом и с једним от 15 мотика виноградом и со сваком такожде тому дому надлежашчом и до здје чрез нас употребленом правицом, нродадох и примих от него кое первјее в зајам узетих, кое по том придатих за исплаћење долга готових новаца 1250 Фор. Сего ради, всјем имже о сем вједати надлежало, сим свидјетелствују, и да в пред нити ми дшчери, ииже наши мужеви, ни по нас потомци наши, ни ктолибо он бил, преко сего неимат претендовати. Лучшаго вјерованија ради, ја мое и како полномошчница сестре моеја име подписују и печатију моеју соутверждају. У Карловци 29. Априла 1740. М. п. Јелисавета Стојчинова дашчи. Ана Стојчинова дашчи. II. Контракт. Понеже како днес драговолно аз долу именовати на господскому асталу мој дом (котори у коншилуку јест до ишнана Гута куће, и до Теодора катане) с цјелим грунтом продадох Блажењејшему Г. Патриарху цјеном за 160 Фор,, кое нанлатих се с Ниховим Блаженством до новца. Сего ради даем сие мое своеволное писмо Блажењејшему Г. Патриарху, да от ниње небуду