Српски сион

С тр . 586.

СРПСКИ сион

Бр. 20.

сиасоносну будућност своју; . . и за које нас веже наслеђеиа од њих једна и једнака вера, један и једнак нац, једна и једнака љубаз хришћанска, једна и једвака мисао народна, једно и једнако поуздање у Бога и у будућност. Па како ћемо да се разговарамо овде само са небом и са оним небесним житељима, који гледају из близа лице божије, кад морамо да се разговарамо и са земљом, на којој је светлила слава њихова... и иотамнела судба наша. Морамо да се разговарамо и са овим немим гробовима, и да иотражимо очима својима у мрачној утроби њиховој, ону зраку н&да народнога, која је осветљавала духовима њиховима на земљи овој, стазе к бољој будућности. Но како није лако, ни стојати над гробовима славних предака, ни разговарати се с мртвом тишином њиховом, а још теже је, тражити у њима зраку вИда народног, а незнати поузданога пута, ко.јим се долази спрам те зраке до утехе и до задовољства: то не могу ни ја ни да верујем ни да помислим, да има овде међу нама икога, коме неби биле тешке мисли и тешка осећања у овим часовима и на овом месту, где нам се раскидају и развлаче на толико милих и немилих страна душевне и срдачне силе наше! . .. Али управо у таким часовима и на таким местима и треба нам особита милост и благодаг божија, да нам не клове дух п не иопусти срде у оној искреној побожности, до које стоји, да прими Бог милогтиво заједничке молигве наше и да нам пошље небесне утехе, која зауставља тешке сузе и ублажује горку тугу. Ето видите, браћо, колико радости духовне, толико и жалости срдачне доноси нам свака светковина, у којој се спомињу имена народних светаца, и свако место, где стојимо над пепелом сретних и несретних предака своих и гледамо споменике прошлости с-воје!. . А така је и ова светковина наша, . . . така је и ова света задужбина деспотска . . . Међу тим пролазиле у овим часовима ма какве мисли кроз душу нашу . . . и обузимала нам на овом месту ма каква чувства срце наше: .. свакојако остају за нас увек велике и незаборављене душе оних предака наших, који су заслужили за, земног живота свога код народа име оца, или мајке, или добротвора, или свеца, — и који су остапили потомству у имену и у задужбинама своима ве-

чите споменике живе вере, постојаног н&да, и вредне љубави хришћанске и народне! Па поклонити се и данас овде имену и спомену таких светих душа, годи и души нашој, а прија доиста и срцу нашем . . . Али нису мање за нас ни оне душе сриске, које су се старале у дане тешке напасти народне, да одбију чаму и очајање од душе и од срца оној браћи својој, која хоће да клону духом, и да разведре над народном свести њиховом наоблачечо небо п&да хришћанскога, . . . те су оставиле у том старању своме и нама утешне и добротворне сноменике свеснога поуздања свога у Бога и у народне врлине своје. За тако старање остало је, браћо, и нама још доста поља и доста отворених путова, којима се долази на том пољу до таких благословених споменика; али и ту сваки напреднији корак наш у добродетељи хришћанској и народној, и свака сјајнија победа наша над духом злобе, не стоје толико до воље и до снаге наше, колико стоје до милости божије и постоја^ога поуздања нашега у Бога: „Не можете твориги без мене ничесоже," тако нам вели и сам Спаситељ наш, који је источник милости и блатодати. Дакле, да се окренемо, браћо, још једаапут Господу и Богу, створитељу, искупитељу и утешитељу своме, који види и оборене погледе наше, чуЈе и преломљене гласе наше, разуме и неразговетне мисли и осећаје наше, и да му у овом часу и на овом месту сви заједно једним устима и једним срцем рекнемо: Боже! . . Ми смо и овде и у овој народној светковини својој слаби и немоћни људи, . . . ни мисли, ни осећаји, ни погледи, ни гласи наши не могу да се узвисе до светих висина твојих; . . али сила твоја савршава се у немоћима, а мп смо немоћни свнови твоји . .. погледај, као милостив отац, са свитих висина твојих на нас,.. пошља нам небесне благодати твоје и благослови нас свесилном десницом твојом, да с благословом твојим можемо одбијати у ^ивоту нпшем од душе и од срца нашег све оне грехе, којима се затиру народи и племена на овој земљи ;... искорени између нас свако јавно и потајно неваљалство; . . усели међу нас и у живог наш све оне добродетељи хришћанске и врлине народне којима су се прославили свети и велили претци