Српски сион

бр. 20.

СРПСКИ СИОН

С тр . 587.

наши на земљи и на небу; . . улиј у прси наше једно и једнако поуздање у помоћ твоју и свест своју; . . . и научи нас, да не губимо никада из памети своје ни цобожне прошлости, ви боље будућпости народне, и да не силазимо никада и нигде у животу своме с онога пута, који води к правој слави овога и онога света. III. 6. Декемвра на св. Николу. Не знам, браћо, би ли се нашла у православном народу нашем икоја душа, којој се не би милела светковина, у којој се номињу славна дела и чудеса светога оца Николаја.;... али то знам и осећам, да није лако избројити и изређати у једној беседи сва дела и све борбе његове, у којима, нам је оставио пример живота и рада хришћанског; . . а уверен сам и о том, да нема те беседе, која би могла изнети на видело сав свети живот његов онако, као што нам га износи црква наша на освештаним листовима њенима. Погледајмо на тим листовима у што год хоћемо, у тропар, у кондак, у канон, у акатист, у пролог, или у другу коју ириложену песму, којом се слави име светога оца Николаја, — од свакуд нам излази пред очи, да је доиста „дикенх Еогх ко сеат ^ х сеси ^ х ;" јер колико је речи, толико је дивних похвала у сваком том речитом споменику светог живота његова. Па шта нам сведочи црква наша, у тим похвалама својима? . . Сведочи нам необичну хришћанску љубав и душевност и ревност, необичну апостолску слободу и одважност, необично мученичко уздање и постојанство. необичну чистоту живота и друге сјајне душевнз и срдачне врлине тог великог поборника вере и цркве Христове . . . А шта нам приповеда у тој сведочби својој?.. Приповеда нам, да су се показивале код њега те све врлине његове у неодољивој сили и крепости својој, кад год му је требало, да сачува небесну науку Христову од притруве земне, или да одбрани цркву од нападања и распадања, или да задржи чисте душе од намере грешне, или да врати очајане грешнике на пут нада, или да избави од смрти неправедно осуђене, или да одбије од верне браће напасти и искушавања, или да олакша сиромаши нужде и невоље, или најпосле да претрпи и издржи до краја беду

и неправду овога света за љубав вечне истине и спасења свога и ближњих својих. То нам ето приповеда и сведочи црква наша у похвалама написанима у славу светог оца Николаја. Па шта мислите, браћо! кад би отворили и ми данас душу и срце наше гласу тих узвишених похвала, да одјекае у прсима нашима, зар не би он подигао силом духа свога и наше мисли и наша осећања у оне висине божије, где би се развила и у нашем духу она крепост благодатна, која би испунила и ову светковину нашу чистотом и светињом небесном, и обновила ме|у нама славу божију, част угодника његова и углед православне цркве наше? Без сваке сумње би. А кад би се развила и у нашем духу та крепост благодатна; онда се неби уздржавали данас само од рада и од послова, него би се уздржали и од грешних мисли, грешних жеља, и грешних дела; ... не би се задовољили с тим што смо обучени ми у свечано одело, него би се побринули, да не остану наги ни они, који немају чим да закриле тела свога;... не би гледали, да имамо само ми данас бољу и богатију трпезу, него би се постарали, да не остану гладни ни они, који немају чим да се поткрепе; . .. не би се тешили и веселили даиас само ми, него би гледали, да се утеше и развеселе и они, који пролевају сузе јада и жалости . . . и таким празновањем освештатш делима милостиње телесне и духовне, показали би љубав и ревност хришћанску према Богу, и његовом данашњем угоднику, према вери и цркви својој, и привредили би много спасењу своме. Привредили би много, .. ал неби привредили ипак доста, кад би показали само данас ту љубав и ревност своју ... те добротворне силе треба да уселимо у душу и у срце своје, па да нас прате у целом животу нашем: с њима треба да задржавамо увек и себе саме и ближње своје од грешних намера и од нечистих странпутица, на којима нечиста себичност угађа само нечистим страстима својима; . .. с њима треба да одбијамо увек од себе и од ближњих својих сваку напаст и свако искушавање; . . с њима треба да заклањамо увек и себе и ближње своје од паклених зала, и да избављамо у свакој прилици браћу своју из беда и невоља, из погибли ш пропасти душевне и телесне . . .