Српски сион

С тр . 618. СРГ1СКИ СИОН Б р . 21.

око друма, који спаја Руму са Иригом и Митровицом, подигоше поред гробља, које је данас школска башта, и другу цркву — Вазнесења Господњег и настањиваху се све ближе према католичкој цркви, и школи. Услед „ФрајбриФа" гроФа Пејачевића, почеше се у Руми у великој мери насељавати Немци на простору од католичке цркве десно и лево поред друма што води у Митровицу. Трговина и обрт стаде се концентрисати, где је и данас средиште Руме, наиме око влаетелинског двора, римокатоличке цркве и школе. Из списа, којима су Срби молили, да у средишту Руме подигну трећу цркву, види се, да је онда сав обрт и трговина бкла у рукама српским и да је број обртника неверовагно велик био. Немци су се искључиво земљорадњом бавили. У никакве јавне послове нису се мешали, него само гледали како ће до што више земље доћи и што боље је обрађивати. До цељи своје и дођоше највише помоћу српског сватовскога разметања и другик обичаја, који кућу упропашћују. Постојеће две цркве српске остадоше на периФерији Руме и око њих српски ратарски елеменат, а обртници и трговци подигоше у средишту Руме и трећу цркву. Не нослушаше митрополита Стратимиро вића, да праве зидану цркву, него брже боље подигоше дрвену црквицу и посветише ју Свима Светима. После 1792. године иочеше чинити кораке, да месго дрвене саграце зидану цркву, кли је сада тешко ишло, јер им се сметало и оц властелинства, и од државне власти и од римокатоличке цркве из разлога: да им није нужна трећа црква, други пут опет што несме бити већа од католичке, напослетку и што ће бити у близини католичкој цркви, па ће узнемиривати католике. Мољакање на све стране и шиљање неколико преставки царском пресголу трајало је све до 1836. године, када је коначно дозвољена градња ове цркве, којој 24. Маја исте године ноложише темељ. Као што ми у многом чему без рачуна радимо и данас, тако и Румљани почеше зидати велику цркву по нацрту архитекта Фрелиха, и таман што дођоше до про-

зора, морадоше престати, јер исцрпеше сва срества, да тек 1844. доврше цркву. За нужду поставише иконостас из старе црквице, док им 1851. не изради Ђура Девић из Паланке иконостас, ремек резбарског дела, Имам при руци све нодатке о овој цркви од 1792. год. до данас, само не, када је освећена и ко ју је осветио. Године 1851. набавише поред два мала звона из старе црквице још два већа нова и подигоше их уз велику свечаност, која се састојала у великој гозби, као што је то на жалост свуда код српскога народа есенција при свакој црквеној Функцији од знамења до последњега иарастоса. Како је ова трећа црква велика, иространа, видна, особито акустична, у сред места и на згодном положају, да је било увиђавности, па да се у њој само служило, а могла би обе парохије у се примити ; могла је одавно лепо украшена в бар колико толико посећивана бити, када би уједињени били. Овако разметнути на три стране ни не види се, да нас има, а због троструког трошка за црквењаке, утвари и т. д. све три су ио спољашњем и унутарњем стању биле са-, о једна срамота за Руму, а ова трећа и ноготово. Прозори у њој отрунуше, да је пропаст била зими и на ветру у њој бити. Красни иконостас, на коме беху свега две иконе, свака од другога сликара, јако је црв оштетио. Због рђаве конштрукције крова, и сводови попуцаше. Грађа на звонику, који је шиндром само надкривен био отруну — укратко речено, све беше трошно и жалосно. По примеру свију својих претходника, који су својом бригом око ове цркве оста вили у нарохијалној архиви леп спомен, почео је и парох Стајић садањи прота митровачки, настојати, како би се овај храм божји досгојно онравио. У нрви мах скупи толико прилога, да се место изглоданих обичних цигаља, којима је црква била натосана, патоше са лепим глачаним каменим плочама. Сасгави и распорез такав, који неби ни најсиромашнијем ни најмање на терет пао, а који би да је прихваћен био још нре одласка Стајићева из Руме, био толики да се црква леио могла оправити , И покојни Душан Писаревић лаги