Српски сион

Стр 620

СРПСКИ сион

Б р . 21.

пастирима ујединиће вас; кроз њу ћете одолети свакоме злу овога света, долазило оно ма с које- стране ! Јест! Јест! Коме она расветљује стазе живота, тај их сретно пролази макар и најстрмије биле и постизава сврху живота људскога, — у један глас потврђују ови благи светитељски ликови са св. иконостаса! Па хоћемо ли, драга браћо, затворити очи и уши пред тим гласом њиховим и милих предака наших? Хоћемо ли пустити, да нам нестане данашњега побожнога одушевљења са иоследњим одјеком наше песме данас овде? Хоћемо ли пустити, да нам данашњи понос тавни, као што ће иод зубом времена тавнити ови сјајни зидови? Хоћемо ли послушати гласа каквога бесавеснога брата, који говори: што ћу у цркви, кад се може Богу молити на свакоме месгу? Не! Не, тако вам душе и среће ваше и вашега подмлатка ! А зашто не, не могу вам данас о свему томе говорити, јер је време одмерено, тело сад већ од стајања уморено, а душа је данашњим призорима раздрагана, да јој данас о томе није ни нужна пастирска реч. Биће прилике од данас да вам о свему томе говорим, — да вам говорим о свима истинама вере, свима дужностима према Богу, према ближњему и према самима себи, и да вам живим при мерима покажем, да су у ирошлости ериској најсветлија дела ноникла онда, када је народ најтешње својој цркви и њеним служитељима приљубљен био, и обратно, да су га сва зла еналазила, када је од ње и од њих отуђен био. А да то и узмогне бити, да ја својој пастирској, а ви вашој хришћанској д 1 жности одговорити будете могли; прва и света вам је дужност, да се сваке нелеље и празника одазивате нежном материаском гласу њеном, којим вас к себи зове. ЈБубав њена према нама је као ено оне голубице над архијерејским столом, што је груди своје распорила и голубчад крвљу својом храни. Не послушамо ли тога гласа њена, не послушамо ли ту прву заповед њену, чес тит хришћански свет, гледајући овај сјајни храм празан, без нас, без живе цркве која Бога слави, с правом ће нас моћи по

речима Христовим називати окреченим гробом. Не будемо ли извршивали ту њену прву, основну заповед, изгубићемо из вида и осталих осам, малаксаћемо и у другим дужностима и према Богу, према ближњему и нрема себи. Кад би вас, који од срца чорода имате, нитао, око чега иајвећу бригу бринете — укратко речено, за кога живите? Сви би ми од реда одговорили: за децу, за узданицу своју! Тако је. тако и треба да је! Али бздава је сав труд и брига овоме, ко мисли. да ће му деца така бити мимо васпитања, кога је св. ирква посретством св. песме, молитве и бсгослужења у стању души и срцу пружити. Буду ли нам пак деца од ране младости задахнута чистим духом св. православне цркве; ностане ли од рапе млапости потреба душе њихове, да вољно врши дужности ко]е св. црква човеку пронисује, а шо Ле моЛи биши само онда, када им ми иримером иретходили будемо ; — онда неће наши св. храмови немо стајати као гробни споменици, него ће речито свету говорити, да смо народ за живот. Онда ће у поро дици цветати све врлине, а кроз њих и у целом народу. Биће сложан и на добро склон, међусобна љубав и љубав према опћим стварима показиваће се у добрим делима, а не само у речима. Из таке љубави према Богу и ближњему иотекло је ево и ово велико добро дело нашега уваженога грађанина Васе Максимовића и супруге му Марије. Свима је вама, малом и великом, страном и домаћем познато, да су њих двоје овај свети храм овахо с]ајно украсили и царски га даривали са овим скупоценим бриљантима, аместитима, саФирима и смарагдима посугим св. крстом, овим златотканим одеждама, красним полијелејима и чирацима итд. Дар је то велики, ко^и се вековима ретко вића. Бог никоме дужан не остаје, па ће и њима за ту љубав милошћу својом вратити. А чиме ћемо ми, љубезни мојн? Како ко о Богу и св. цркви п.еговој мисли, какве је ко душе и срца, онако ће и гледати, да им искаже нризнање и благодарност Али ја вас са овога св. места уверавам, да они имају једну једину жељу, једну