Српски сион

Бр. 22.

СРПСКИ сион

С тр . 6 71.

јући призвање Илариову, наглашује како је у н.ему срећно спојен био светао ум и авђеоско добро срце. Већ из наслова ирве његове радње ва пољу историје, види се шта ће бити његов будући рад. То је и Иларион обележио унапред у оним својим речма „на изворе, ва висину, на чистину!" Руварац није само зато важна појава, што је тражио истиву, већ и зато, што је у ово доба „лудог" родољубовања. имао куражи да уставе и да каже, како вародне пееме и народна традиција не могу послужити као сигуран извор вародне историје. Заиста је то нешто страшно, у оно време, када је иеторију писао Панта Срећковић, и када је Милош Милојевић тврдио да је прва српска држава постојала у Африци и да је њоме владао Србин владар из куће Дрндаровића, у то дакле време устати па казати, да прославл.ени јунак српски Марко Краљевић није био ништа друго него иотурица и скутоноша Бајазита, гурског Султана, који је погинуо помажући Турцима иротив Хришћана-Румуна у битци код Краљева. Њега су злто почели називати издајицом и историјским нихилистом, јер обара традицију. У једном разговору у ман. Гргетегу, кад се почело говорити о традицији, оборио се Руварац оправданим гњевом на њу и рекао је: „Шта вам је толико стало до те традиције. Та она каже да је цар Душан дао убити свога Оца; она каже да је краљ Вукашин убио цара Уроша, она вам каже да је Вук Бравковић издао цара на Косову. И вама годи та традиција, а не годи вам када се историјским документима докаже, да један цар српски није био оцеубица, да се међу српском властелом нико није могао наћи који би иодигао руку на свога господара, и да није зет царев издао на Косову овога". Да би се умањила величина заслуга Руварчевих, трубило се да он само руши и обара. Та је тврдња лажна, јер Руварац ако је коју поставку оборио, одмах је на њезино место иставио историјски Факат, који је он својим проницавим духом про нашао. Говорник је ово баш нагласио, јер је врло добро ириметио, да је Руварац после смрти врло једнострано оцењен. Сви су наиме величали њега као научника, који је тражио истину. У ствари је он много заслужвији што је изнео на видело многе истине. Руварцу се иребицивало, да је ситничар, јер се бавио ситницама. Истина је, да се он бавио и мање важвим стварима, али ником не пада на памет, да

Руварца цени по тим радовима. Не. Руварац се мора ценити по његовим већим радовима, а то су онај о кнезу Лазару, па онај о пећским патријарсима, Моп(;епе§ппа и др. Пребацивало му се као озбиљном иисцу, да му је неозбиљан стил. Но колорит и стил његових дела, одају баш правог и искреног Руварца, који се није хтео чинити друкчијим него што јесте ни у писаним делима својим. У томе је баш његова величина, што је п у тим делима он, онај ирави „ћудљиви" Руварац, а не неки извештачени, бољи. Колорит његових дела најпосле прибавио му је врло велики број читалаца. Ни један можда стручњак, није имао толико лајика за читаоце као Руварац. Свакако то долази и отуда, што је у сред најозбиљније расправе о каквом предмету, умео на свој вачин да задене Пантелију Срећковића, или н. пр. да исприча како је он од Новаковића, кад је овај био у Цариграду тражио неке податке, а он му место података послао морске рибе! Руварац је велики и калуђер. У калуђерству је био предан. Да је био иетинит калуђер, види се и по томе, што је, као што су неки приметили, најрадије писао о старим српским патријарсима, манастирима. записима и написима на богослужбеним књигама и епитрахиљима, њима је велику важност придавао. Ов има несумњивих заслуга и за нашу нар. црквену автономију, којој је из дужносте служио као архид. конзисторијални бележник за време патријарха Ивачковића. Када је дошао Герман за патријарха, био је гањан. Говорник је споменуо како је архпмандрит онда рекао Герману „Ваша Светост ме може отерати у најгори манастир, може ме оделити од света, али ме не може оделити од онога, што ми је најсветије. Не можете ме оделити од мојих књига и рада ва историји". Време је до нело своје, те је он баш за време Германово нуђен а и изабрат био за вршачког епископа. Говсрвик је ирочитао иисча Иларионова брату Димитрију, у којима каже, зашго се није нримио владичанства. Но да се је примио, навео је своје уверење говорник, зацело би у св. Синоду био најдостојнији међу достојнима. Стекао би свакако и више заслуга за автономију. Пошто се нак није тога примио, могло би се поузданошћу неком рећи над њим оне Тео®анове речи над одром натријарха Германа „Да је друк чије било, било би друкчије". Величина и карактер Иларионов види се и