Српски сион

БР. 22.

СРПОКИ СИОМ

С'№. 647.

замјеника, најкасније до празника Успенија Пресвете Богородице сваке године. Епархијска конзисторија ова узима такођер еа иовољно знање извјешћа окружних протопрезвитера о одржаним братким саборима и поводом тим изражава признање јереју Мирку Продановпћу, пароху Кусоњскоме, за труд и пажњу уложену у расправу реферата свога. Расправљајући задано питање: „Дужност духовних иастира старати се за сиротињу (убоге, биједне) на темељу св. Писма и црквене историје, те начин и средства тога старања ," свештенство је једногласно истакло ту дужност своју као Богом заповеђену: ЕВдите оуко /иилосер и. гакож* А Оцх кашх /иииосерд® естж. (Лук. VI. 36.) И као што је Спаситељ дјелима својима потврђивао науку своју, тако и духовни пастир проповиједајући и учећи науку Божју, треба да се сам према њој влада и животом својим и дјелима потврди вјеру своју, јер Ш д^клх ижравдаптА чмовН;к?, а н« (ај в-крнј единк!А (Јак. II. 24). А добрих дјела тражи од ученика својих сам Спаситељ наш Господ Исус Христос ријечима: Такад дл проск^ктитсА с/Кт?. вашж преда ч(лок*јјкн , гаки да кидат ? ваша дцЈЕраА д*кла (Мат. У. 16.) Добра дјела, која треба људи да виде од својих пастира, црта нам Спаситељ у бесједи својој о пошљедњем страшном суду и за то по готово треба духовни пасгири да предњаче у добрим дјелима, јер ће иначе чути глас Господњи: И дитј Ш тм прокалтж ;.о оп.ћ к-кчнуи, оуготоеаинши д|дкол8 и аггблч><иа ег&. Бзалка'^с<л но, и не даст« л»и гасти; козжада^сА, и нј напсисте жене; стра'нжх к'к\г, и Н8 вв^досте /И4Н{; нагх, и не А-д^дсте лен!; Е0 /11нх, И КХ тј /ИНИЦ/к, И н8 носктист« /и8н(. (Мат. XXV. 41—43.) Из тих ријечи Господа видимо, да је за људе од одсудне важности — хришћанско милосрђе, јер: виажени и /иилостивги. гакш т(и полшлокани к8д8тх, и милостиња, која се указује ближњима, указује се лично самоме Исусу Христу према ријечима Његовим: понеже сотксристб едино/и8 си ^а кратш /нои ^а / И енши\-к. /ин-к соткорист«. (Мат. XXV. 40.) А сви су

људи особито хришћани, његова најмања браћа. Имајући духовни пастир на уму дужност и важност старања за сиротињу своје парохије, он ће то старање своје вршити на разне начине, јер су разне потребе човечје, душевне и тјелесне, и јер су разнолики положаји, стања и звања људи у друштву. За то сходно закључцима појединих братских сабора налази епархијска конзисторија ова слиједеће одредити: 1.) Сваки духовни пастир дужан је, да добро познаје прилике и иотребе својих парохијана. А то ће постићи, ако се сваком згодом расиитује за њихове домаће прилике. То распитивање не треба да се врши само приликом обављања разних свештенопастирских дужности, него у појединим случајевима треба нарочито посјећивати односни дом и упознавати се с-а невољама које тиште било све чланове његове, било појединца. Већ сама посјета настирева у много ће случајеваподићи и оснажити клонуле цухове. 2.) Према болести узима се и лијек. У њеким случајевима може духовни пастир сам помоћи, а у њекима иотражиће судјеловање парохијана евојих. А вршећи сам дјела милости душевне и тјелесне, пастир духовни примјером ће својим утицатн на парохијане, да и онн тој хришћанској дужности својој удовољавају и да га у вршењу томе потпомажу. 3.) Оне, који материјално добро стоје, треба чувати и савјетовати да властитом кривњом не допану биједе и невоље као н. пр. лијеношћу, немарношћу, пијанством, расипањем и т. д. У свима тима случајевима треба што чешће одлазити у односне домове и истицати и упућивати на познате примјере радиности, марљивости, трезвености и штедње. Особито треба духовни пастир да обраћа иажњу, да уклони рђаве обичаје расинања, којпх се држе и богати и сиромашни при крштавању, свадбама, даћама и т. д., те да парохијане усавјетује и убиједи о грешном поступку њиховоме, и да је за душу њихову спасоносније, да један дио оног непотребног трошка подијеле сиротињи.