Српски сион

С тр . 1В4В.

егпски СИОН

В р . 22.

Тај свој рад треба духовни пастир да одпочне са богатима, те да у конкретном случају већ унапред иоради, шта више сам руководи дотичну славу и весеље сведе на ираву мјеру. Буду ли богатпји одступали од рђавих обичаја, сиромашни у номањкању трошкова неће се тада ни задуживати у такове сврхе. 4.) У небројено случајева потребан је парохијанима добар савјет у разнима потребама породичнога и друштвенога живота, и у таквим случајевима треба духовни пастир да се одазове с љубави и да даде савјета или упути, гдје ће га моћи добити, или да се лично заузме за дотичнога, те тако отклони невољу у коју би дотични иао, често и без кривње своје, или је већ упао. 5.) Духовни пастир нека узнастоји по могућности да се у парохији оснују земљорадничке задруге, које би не само материјално помагале чланове своје, него и унућивале на боље и напредније обдјелавање земље. 6.) Свима расположивим средствима треба стати на пут кајишарењу, јер је то рђава црта народа нашега, да богати давајући зајам сиромашноме, изискује велике и кажњиве камате. На тај се начин не помаже него одмаже сиромаху, који не може напредовати. Ријечју треба против тога зла јавно устајати и жпгосати такове примјере, а сиротињи ирибавити иним начином иотребну новчану помоћ. 7.) Засновати и удесити по један дан у нрољећу, љету и јесени, да се у те дане ради сиротама. Такови дани могли би бити „светачци", када и онако свијет не ради себи, па га треба иоучити, да је дужан бринути се за сиротињу, јер онај који милује сиротињу, поштује Бога, даје у зајам Богу, а узвраћа му се изобилно, и биће на страшноме суду помилован. 8.) Сирочад треба удомити код добрих људи и узнастојати, да их под своје узму имућнији, а особито који немају дјеце. 9.) Врло су биједни у животу овом они, који су лишени вида или служа или говора. Такове треба по могућности смје-

штавати у заводе за слијепе, глухонијеме, и у колико немогу бити примљени о земаљском трошку, треба иним начином , средства намакнути. Изнемогле старгре и старице без иђе икога, треба такође препоручити бризи милосрдних људи. 10.) У врло много прилика потребна је новчана ирииомоИ и за то треба по примјеру првих хришћана да се свака парохија брине за своју сиротињу. То прописује и §. 40. слово е) Превишњега кр. Рескрипта од 10. августа 1868. и ставља црквеном одбору у дужност да „води бригу засироте,удовице и убоге " и да бира слово н) „ старатеље сирота и убогих", који „скуиљају добровољне ирилоге за сироте и убоге." Епархијској конзисторији није познато, да би та одредба прев. кр. Рескрипта била досада у којој од овоподручних парохија оживотворена. За то се ставља парохијском свештенству, као члановима по звању црквенога одбора, у дужност да у првој наредној сједници црквенога одбора, унозори црквени одбор на ту хришћанску црквено-автономну дужност његову, те да се донесу потребни у том предмету закључци. Приходи у ту сврху треба да су добровољни,. а не присилни н оиће обвезатни. Н. пр.: сав ириход таса о задушницама да се употреби у ту сврху, јер приликом задушница, спомена мртвих, шта је љепше и Богу угодније, него сјетити се сиротиње, а тај је осјећај код народа нашега и онако развијен, јер сам том приликом дијели за покој душе умрлога. Други тас о храмовној слави и другим великим празницима, кад се душа хришћанска у весељу своме треба да сјети и сиротиње. Добровољни ирилози, било у нарави, било у новцу при разним породичним свечаностима: крсној слави, крштењу, свадбама, а и у жалости при случајевима смрти. Духовни пастир радећи на томе, да се уклоне рђави са расипањем скопчани обичаји, треба да иоради на томе, да се парохијанн било у радости, било у жалости сјете и сиротиње, а у томе треба свештеник примјером да