Српски сион

Б р . 23

СРПСКИ

СКОН

С тр . 683.

али сам брзо увидео, да ми о појединостима тих одношаја врло мало знамо, да је то саевим веобргфено поље у историји цркве и народа вашег. А прама данашњим околностима јасно је, да та парница наша с њима не може се по самим правним начелима ваљано довршити, док правници и судије не буду знали аутентичну историју постанка и трајања, бар у најглавнијим моментима, те црквене заједиице Румуна с нама. Ваља дакле знати како је та заједница постала и у чему је састојала, па да се могу правни принципи ваљано применути и пресуда праведно изрећи, те једном за свагда стати на пут необузданим отмичарским жељама незахвалних Румуна. Нисам у тако згодним околностима, да на извору могу радити и потражвти потребне податке за разсветлење тих пи» тања. У карловачком митрополитскопатријарашком архиву, те разним бечким и пештанским архивама — позитивно знам да има обилан материјал за то, јер кад сам радио у Еарловцима и Бечу, често сам налазио у ексхибитним (у бечком Кпе§8агсМу-у ЕхресНг-ним) протоколпма, а и у регистрима знам број такових исписа из архивских аката, који јасно сведоче, да у тим актима има доста важних података за историју одношаја наших с Румунима. Журио сам се тада да прикупим што више материјала за она питања, која су ме онда специално интересовала, а преко свега другог морао сам брзо прелазити, те сам од тога само по нешто избележио или преписао, гпто је било у тешњој свези с мојим предметом рада. Ну ипак за осам година тога рада, на прикупљању и проучавању гра^е за историју цркве и народа нашег под Аустро-Угарском влагпћу, накупио сам и приличан број интересантних података и прилога за историју одношаја наших с Румунима. Разговарао сам прошлих школских празника о поменутом поступку Румуна, са Високопреосвећеним епископом темишварским госп. Бг. Георгијем Летићем и Впречасним госп. Димитријем Руварцем, те сам из њихових навода још јасније

увидео преку потребу, да се чим прије пожурити ваља са расветлењем бар главнијих момената у историји тих одношаја наших с њима. Стога сам прикупио и средио већ давно прибране податке и прилоге, те их штампам у намери, да тим скренем пажњу на ту важну ствар оних, који су на извору, или у згоднијим околностима, те могу лакше прикупити грађу за темељну обраду тога питања. Примећујем још, да се у литератури врло мало налази података о томе питању, јер код наших а и страних писаца, тек је овде-онде, само по нешто узгред добачено; а специално тим питањем није се нико бавио. Са делима пак Румуна, као Попеа, ПГагуне и др.. који су се тога питања дотицали, мора се особитом критичношћу служити, јер ту ствар износе већином површно, те хотице или нехотице неверно је приказују. У Беловару у очи св. Димитрија 1905. У в о д. Главније црте одношаја Срба с Румунима, оД најстаријих времена до смрти иатријарха III. ЧарнијевиИа. Од давне давнине ступали су Срби с Румунима у разне одношаје, било политичко-друштвеног, црквено-религиозног или културно просветног живота. Српски просветни елеменат показао се у свакој таковој прилици, као напреднији и просвећенији помоћник румунском елементу; шта више и онда, кад Србија, и остале српске земље, подносише тешки јарам турскога варварства, а румунске земље још слободу уживаху. Нигде у историји .и историјским споменицима не палазимо података који би нас о противном. ма само једном прпликом, уверили. Јер и у оне дане, кад се Србима већ и штампарије затреше, и они морадоше потражкти књижевним потребама својим помоћ у румунским штампаријама — сретамо тамо доста Срба штампара, као и калиграфа; те они онда помажу роду своме, помажући уједно и једноверним Румунима. Познато нам је. да је син Душана Сил-