Српски сион

Б р . 25

СРПОКИ СИОН

Стр. 759

по идеји, код које многи уморно застаје, него по делима и резултгтима? Идеја времена Стратимировићева и Текелијина остварује се на наше очи у оснивању и саздању богословског Сеиинара, као задужбине Н>. Св. преузвишевог Госп. Георгија патријарха. Ненадовићев Клирикални фонд из половине 18. века, о којем .данас живе све наше средње школе, нашао ]е у наше дане достојна премца у заклади РБ. Светости, у Фонду св. Саве, који треба да осиг^ра будућно! т наше народне гаколе. Тежњ?. на прикладно образовање монашког свештенствз, Хоповска школа и ( ночека 19. века оживела је у новој Хоповској школи, преображеној у манастирско Семениште. Народна штампарија, о којој је мислио још Арсенлје III., живи данас у Манастирској штампаријн, са којом се ТипограФија из шездесетвх година прошлога века не може ни упоређивати. Сомборска учитељска гакола и неколике народпе гаколе — све саме задужбине Њ. Светосги, — презбражај Митрополе нбгае према доетојанству, потребама народним и захтевима естетске културе; неколико важних институција и уредаба нагаега времена, које дубоко засецају у морклну културу нашега народа, иотпоре уметности сргској, велики дар Њ. Светости књижевности нашој, још више поастицаји у Т1<м правцима, — сведсци су вишега смисла културнога, снажне добре воље и организаторскога духа. Нема сумње и по свему оном јасвоје, да се овај рад креће махои у духу традицајА, нашега овостранога народа, али томе не може бити супротних стварних мишљења; јер ма како напредно да мислимо и да се заносимо новим идејама, оне не могу бити одлучне за судбнну нашега народа према приликама, у којима живимо и боримо се; оне не смеју тангирати биће наше народно у суштини: цркву народну са религијом и обичајима, школу народну, тс по превасходству неговалиште народних традиција и лепога језика нашега. Доказ је томе у Факту исторајском, да смо за ове аманете вазда сви спремни били да се боримо и да их очувамо И доиста! Између момената моралне

културе, камо ћемо убројити политичне и религијознопросветне прилике, у развитку овостраног нашега народа можемо да укажемо на тековине једино ових последњих. И сва наша, да речемо, шира политична борба свршавала се на резултатима просветних тековина. управо ограничавала се и заустављала као на пооледњим бедемима за обрану и одржање нашег народног бића. На тим бедемима ево нас и данас као културне целине, и срце наше испуњено је најленшим надама кад зидимо, како се под срећном руком и мудрим старањем Његове Светости ти бедеми утврђују и проширују за борбу, која ће тек доћи и којој краја бити не ће. У томе се уједно огледао в огледа се реални поглед времена и његових људи на прилике, и по томе нарочито, осим другвх Фактора, можемо одмерити заслуге свих оних људи у низу митрополита и патрија' раха наших од Сеобе амо, који су се знали бринути о будућности народа на тој најпоузданијој — на просветној — основи. По томе нарочито помињ^мо и хоћемо да знамо з:1 Мојсија Петровића, Вићентија Јо вановића, Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, Германа Анђелића, поред других добротвора, мислилаца и бриговођа народних. Заустављајући се данас на заелугама поглавица цркве нагае овостране и народа, ми се клањамо пред догађајима, којима смо сами сведопи. а које смо мало пре тек обележили, и славећи овај дан, мв признајемо са захвалногаћу знаменита за нас дела, којима је Њ. Св<тост, преузвигаени Госпо • дин Георгије патријарх педесетогодигању службу своју цркви и народу богато украсила. Клањамо се ономе гаироком смислу, којим је Њ. Светост, на задовољство Преја:не Круне, са својега ви^окога положаја, својим оштрим аогледом обухватила потребе цркве своје — народа свога. Признајемо дакако, да до.ађаје ове, који се збивају пред нашим очима, не можемо правилно и достојпо оценити, као што савременици никад нису у стању оценити своје људе и догађаје. Пред нагаим очима ври живот и засењује нам очи ; из тога врења, које обележава извесни исто-