Српски сион

С тр . 738.

СРПСКИ

сион

Б р . 25.

и признања и чиете љубави браће своје еиископа и примивши писмееу честитку преузвишенога кр. угар. министа председника и усмену изасланика високе краљевске угарске владе, праћен одушевљеним клицањем многобројне присутне публике из свечане дворане, отишао у своје одаје, превео је ректор богословије одмах наставнички збор богословског училишта, а с њим и одасланство слушалаца богословије, у којем је био довољан број семинариста и изасланство богословског књижевног друштва „Слога", те је у име свију поздравио високом јубилару и педесетогодишњицу евештеничке службе и ванредно превишње одликовање и необично одликовање са стране епископа цркве, које је одликовање нрослављени јубилар добрим, ако не и највећим делом, заслужио благословеним радом својим око нрепорођаја Вогословеког училишта и иодазања богословског семинара уз исто. Његова Свешост, благодарећи на тој честитци, соколио је и наставнике и слушаоце на еве живљи рад, а такав рад не ће остати без нлода, па се и од Бога нада да ће семинар благословеним плодом уродити. * * * Због нредаје ордена и беле панакамилавке Н>еговој Светости, није се могла св. литургија почети у 1 / 2 9 сахати, него тек у 9 сахати, На св. литургији началствовао је г. епискои Мирон, уз суделовање г. г. епископа Лукијанаи Митрсфана ; архамандрита: Аиатолија Јанковића, Георгија Видицког; Илариона Зеремског, Лукијаиа Дожудића; протосинђела: Данила Пантелића, Гаврила Ананијева; игумана Сергија Попића; еинђела Др. Георгија Зубковића; нротојереја ; Јована Бороте, Милоша Рајковића, Димитрија Јанковића, Младена Боберића, Јована Јеремића, Михаила Вучетића ; протођакона Макарија Гавриловог, јерођакона Никанора Чобановића и ђакона сентомашког Златој а Поповића. Пред почетак службе, догаао је у цркву и Његова Светостцатријарах и стао у свој сто. 0 причасном је ушао у олтар, а но свршетку литургије опет стао у свој сто.

У своје је време освећено кољиво евечарско-храмовно, а за тим је почето благодарење. По јеванђељу стао је на предикаоницу г. ставроФор прота Јован Вучковић, ректор богословије, и изговорио ову беседу: КлддикФ свдт-кншЈН, влагословн! Са страхом и трепетом стао сам на ово мјесто, на којем би данас морао стајати когод знатнији и јачи, па да задовољи жељу вашу, нобожна браћо. Једва сам онхиико вијека проживио, колико је Пашријарх наш одслужио. Благодат, које сам у цркви удостојен, ни издалека не досиже ону пуноћу, у којој се над Њим излила. Прениско сам спрам Њега на љествицч јерархије црквене. Посао је мој, да извршујем оно, што Он са другима одреди. Па могу ли онда пред лицем цркве и народа запјевати данас славопој о животу, раду и заслугама слављенога јубилара оаако, како би ви жељели и како би било нраво и милом Богу драго? Могу ли то и смијем ли то и покушати?! Не кривите ме што из низине своје непросвијетљеним погледом својим не могу да досегнем до недоступне за ме висине. Не осуђујте ме што слабим оком својим не могу да гледам у сунце и с њега да вам читам што на њему има. Задовољите се онијем, што вам са свог положаја у чату овом могу и смијем рећи. А то је: благодарише Богу и молите се Богу ! Као трава, као цвијет пољски, тако прецвјетава живот људски. Данас већ не живи чозјек ни педесет година просјечно. Па ако је ко и с нејаким дјетињетвом и с незрелим дјечаштвом толико живио, и тај већ има доста разлога да буде благодаран Богу који располаже вијеком људским. Но колико тек мора милоети Божјој благодаран бити онај, који је у вијеку евојем могао педесеш година служити и радити, довијати се и напрезати, борити се и не малаксати! Доживјеги пак те године у служби свешшеничкој, у служби, ко.ја по достојанству надмашује елужбу анђела небеских;