Српски сион

В р. 25.

СИО&

у слунгби, која тешкоћом својом претеже службу кнезова земаљских; у служби, која по одговорности превишује све заједна службе, што се врше и на небу и на земљи; у таквој служби проживјети педесет година и у њој бити уззеден и на највидније и најопасније мјесто, то даје малост Божја само онима, које на особит начин хоће да употреби за постизање својих намјера, обичном оку невидљивих, обич ном уму недокучљивих. Ријетки су такви. И инак, гле, један од тих ријетких стоји ево и данас пио и здрав на челу наше цркве! Шта срце Његово данас осјећа, какве се мисли роје данас у глави Његовој, какве се слике из дугога низа минулих педесет година у душу Његову враћају, какви се осјећаји понављају у срцу Његову, тта Му савје™ данас говори, о свему томе једва би нам и сам у часу овом могао дати разговијетна рачуна. Али по оном што знамо о захтјевима, ко.ји се на такве избранике стављају, можемо бар наслућивати о свему томе. Живо се Он данас мора сјекати страшиога оног часа, у који је клекнуо на једно кољено пред пријесто Цара над царевима, да испод руке епископа цркве устане као новорођени благодаћу Духа светога скромни ^акон, а затим и свију оних, којима је уз часну трапезу при служби помагао и свију оних, које је на молитву позивао. Срце Му и данас мора задрхтати у сјећању на час онај, кад је пред пријесто Господара неба и земље клекнуо други пут и на оба кољена, да опет испод руке епископа цркве устане скабдјевен сугубом благодаћу Духа светога као ирезвишер цркве, и сјећање Та сад води у безбројне оне побожне скупове, с којима се молио и за које је приносио најсветију бескрвну жргву. Анђелски ликови невине дјечице, коју је св. крстом просвијетлио и св. миром помазао; густи редови скрушених покајника, које је мирио с Богом и ближњима и с рођеном њиховом савјести; дуги низови побожних причесника, којима је са зебњом и страхом пружао пречисто тијело и крв Господњу; весело коло најљепших

нада нрепуних брачника, које је брачним вијенцем овјенчао и у брачном животу снажио, мирио, на љубав и трпљење упућивао, — сви Му лебде данас пред очима. У души Му се данас понављају слике српских домова, у које је благослов доносио, слике српских породица којима је славу освећивао. Ропац самртни који је слугаао кад је болесаику час смрти, олакгаавао, јаук туге и бола, који Му је срце парао кад је мртваца до гроба пратио и гробове прекађввао, морају данас одјекиваги у дугаи Његовој. Сви које је учио и тјешио, савјетовао и опомињао, хвалио и карао, сви тражз данас мјеста у дугаи Његовој и враћају Му у памет проживјеле часове, дане и године тегаке, али и утјегане службе свегатеничке. Збор свештеника и учитеља, цркве и гаколе, које је пазио и надгледао као прошоирезвишер , ређају се данас испред Њега и дозивљу Му у сјзћање све пријатпе и неаријатне успомене, труд и напор око тога посла. Другови Његови у грађанском животу и другови на послу црквенонародном из доба тога, излазе данас пред Њега, да му напомену и уснјехом крунисапе заједничке замисли и кораке, а и оне који су стали много зноја, па ипак су били безусијешаи. А какве Га мисли обузимљу кад се сјети и онога часа знаменитог, у који је и по трећи пут клекнуо пред пријесго Бога најсветијега, да испод раскриљеног над главом Му св. еванђелија и руку поглавара и епископа цркве, обучен благодаћу Духа светога у сву пуноћу части и власти црквене, усгане као еиискои цркве, да се на небу цркве јави као сунце, које треба да је освјетљава и оживљава и око којега се сав живот цркве креће, упијајући из живоносних зрака његових снагу за сјај свој, љепоту и величину! И оно сунце са небеса троши се свијетлећи свијету. Јога вигае мора се трогаити сунце цркве, као гато је епискоа јога у давној давнини назван, освјетљавајући сваки крајичак у њој и разгонећи таму духовну и сјен смрти, што се надносе да башгину Христову нокрију и подаве. И колико је људи, прилика и одношаја, који данас на-