Српски сион

П ј. С тр. ?џ.

СРПСКИ СИОН

Б р . 26.

ШХА11И БоЉјом милости православни Еиископ српске Епископије г.-карловачке. Пречасном и чаеном евештенетву и љубазном у Хриету етаду евом: Од Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа благодат и мир, а од смирености своје Архипастирсни благослов и поздрав.

Мир Божји, Христос се роди! И кад се Христос родио, дођоше са истока мудраци, иареви перзиски и „Жкбрзше сокрокифл своа, принбсоша е /и8 дарк), злато и д'|'кан5к и с<иирн8", да Га даривају, и то златом, као Цара свију царева; ливаном као Сина Божјега и смирном као посланика и ходатаја небеснога, Који ће нас ради да умре овдје, на земљи. Мудраци ови, љубазни моји, приказивали • су, може се рећи, цијело човјечанство, па су и принијели Спаситељу човјечјем све, што је за онда било од највеће цијене и вриједности. Мудраци ти тако! А шта ћемо ми, љубазни моји, да принесемо данас Рођеному Цару небесном, Сину Божјем и човјечјем, Полаженику Божића нашега и ходатају нашем? Шта да му принесемо и чиме да Га даривамо?! Да ли златом? Не, тога ми немамо. У немаштини и потреби нашој једва састављамо крај с крајем, борећи се и дан и ноћ за оно корице крува свакидашљега! Да ли ливаном или смирном? Не, ни тога ми немамо, јер то не рађа нити расте на гричу и вриштинама нашим, а под леденом и снијежном кором поднебија нашега. Па и кад би било злата, ливана и смирне у нас, у изобиљу, би ли то били баш од највеће цијене дарови, којима би могли да даривамо Спаситеља нашега, данас од Ј^еви рођенога?! Не, љубазни моји! Има нешто, што је драгоцјеније и од злата, мирисавије од л^ана и Богу пријатније од смирне и од свакога на земљи пропадљивога

блага, што га и тати поткопати и украсти и рђа изгристи и уништити може. А то је, љубазни моји, срце чисто и смирено, пуно вјере и љубави, живе свијести и одлучне воље, да Богу угоди, а ближњему помогне. То и такво срце, нека буде наш дар, којим ћемо да даривамо, данас од Дјеви Рођенога Спаситеља нашега. (тердце чисто созижди во нлса Боже, како би тај Тпој дар могли приносити као уздарје Теби, Дародавцу нашем, кроза све дане живота нашега овдје, на земљи. Па, како ћемо ми љубазни моји, да даривамо то од Бога нам саздано и дано нам срце чисто?! То ћемо, браћо драга, учинити ми тако, ако будемо вршили своје 71ужности према Њему, Дародавцу небесном и према ближњима својима, сваком сину човјечјем. Такоје, љубазни моји, дужност наша, да чинимо све, што можемо, да се што боље прослави Име Божје међу нама. Човјек хришћанин, који н. пр. припомогне, да се сазида или обнови, умије и украси храм Божји, чини дужност своју према Богу, приноси као оно мудраци источни злато, дар Господу своме! Тај дар пријатан је Њему; јер и ако је Он сада на пријестолу славе Своје; ипак се Он и данас нас ради и заради нашега спасења јавља у сиротним „јаслама" на жртвенику црквеном, гдје се, код сваке свете Литургије, тако рећи поново рађа, да би се по ново принесао на жртву Богу и Оцу Своме за гријехе наше. Па као што су јасле витлејемске, у којима се нјвл ^ стидш смјестити благо-

(