Српски сион

бр. 1.

СРНС .1И

сион

Стр. 15.

казнити, дужан је показивати свуда у унрави своју личну вољу, енергичност, своје лично схваћање сгвари, обвезан је борити се чак са вишом влашћу, ако она што нропише, што је несагласно са његовим личним увјерењем о истинскок добру дркве и стада. Он, који се нрије под заклетвом одрекао свијета и свега свјетскога, сад живи и дјела у свијету посред свјетске таштине, немира и страсти свјетових потчињених му људи, непрестано се бави само о свјетским и земаљским стварима, које Је обвезан руковоцити и рјешавати на извјестан начин. Као монах је он дужан строго обдржавати сиромаштво, живјети у сиромашној па и у биједној ћелији; но као архијереј он добија, огромне, нарочито за самца човјека, дохотке, живи у богатим, а често и раскошним палатама, увијек кад изађе или се извезе буде окружен посебном необичном свјетеком помпом, носи скупоцјене хаљине и меће на себе драгоцјене украсе, и.т. д., — Тако, да се у архијереју и но спољашњости коначно бришу све црте правог инока, у његовој особи се смирени и убоги инок отворено нретвара у свјетског могућника. Ми не говоримо више о томе што због масе послова, и то послова еминентно свјетсках и земаљских, архијереј нема ни времена ни могућности, да испуњава главни монашки завјет: проводити вријеме у непресганој молитви, у покајању, у бригама о спасењу своје душе. Ријечју, ако архијереј жели бити прави монах, он ће неизбјежно бити врло рђав архијереј, ако хоће бити добар архије реј, то ће неизбјежно бити у исти час врло рђав монах. Мени се чинп из изложених разлога да су монаштво и архијерејство безусловно неснојивп. Како о томе мисли Ваше Блаженство?" Патријарх на то одговори, „да је ио његовом личном мишљењу монашто и архијерејство спојиво". Он изјави даље да су се каткад и у старој цркви архијереји бирали између монаха, те из њих излазиди светитељи узвишеног, па чак и светог живота, да ио његовом личном мишљењу — ако се узму архијереји од монаха и не од монаха, то већи проценат бољих архијереја пада на архијереје између монаха. Када се патријарху примјетило, да ипак противријечје међу калуђерским завјетима, као н. пр. послушношћу и архијерејством остаје у иуној снази, то патријарх

изјави, да архијереј може завјет иночке послушноети као фактично несаједињив с архијерејсгвом, скинути са себе, као и њеке друге иночке завјете, исто тако несаједињиве с архијерејствои. Друга је ствар, примјети патријарх, ако архијереј као немонах зажели постати монахом; тада је он неизбјежно, као што траже саборна правилл, дужан скинути са себе архијерејство; но ако је архијереј изабран између монаха, то он остајући монахом, у исто вријеме може бити и архијерејем. У опће, на крају примјети патријарх, за архијереја треба бирати најбоље људе, било то монаси или немонаси — људе дубоко иобожне и високо моралне, па ма се они и не исказали особитом ученошћу, пошто наиме дужносг архијереја није толико у високој науци, колико у истинској благочастивости и високој хришћаиској моралности. — Ма се сагласисмо с овим мудрпм разлагањем васељенског патријарха, те га признадосмо бољим ријешењем интересованог нас питања. Послије тога ја ставим патријарху још једно пит&ње: „Кажиге, Ваше Блаженство, да ли су садашњи архијереји Ваше константиноиољске патријаршије монаси или не?" Патријарх одговори: „иракса задњих година ушла је у употребу такова, да наши архијереји нијесу монаси". Другога дана к нама у стан дођоше са узвратном визитом патријарховом секретар тумач и архпђакон. Изнова стадосмо претресати питање о монашгву и архијерејству и г. патријарашки секретар, показујући на архиђакона, рече: „ево пред Вама иатријарашког другог архиђакова у монашкој одјећи, но он је постављен за архиђакона без икакова одношаја. спрам монашгва и он није монах". Тада ја уиитам архиђакона: „може ли он, као немонах, постати архијерејем на чак и патријархом?" Архиђакон одговори: „да, могу". На крају разговора ја посгавим патријарховом секретару ово питање: „из јучерашњег разговора са Блаженим патријархом Ви знате ; да су цо мојему убјеђењу монаштво и архијерејство несаједињиви, и кад би ја то питање предложио на ријешење патријарашког Оинода, за каково би се мишљење, по вашем убјеђењу, Синод исказао — реците ми отворено и нраво?!" Патријарашки секретар на тоодговори: „смијем Вас увјерати, професоре, да би се сви