Српски сион

Стр. 16.

СРПОКИ

СИОН

бр. 1.

архијереји нашег патријарашког Синода једногласпо исказали за Ваше мпијење. Ви треба да узмете то у обзир, да је јуче иатријарх, расирављајући с Вама, непрестано и намјерно потцртавао евоје мишљење изразом: „по мојем личном мишљењу, по мом личном убјеђењу". — Када сам са преосвећеним Евдокимом, носијетио бившег јерусалимског патријарха Никодима, који је живио близу Константинопоља, на острву Халци, а с којим сам се упозвао још 1900. г. на путу на Исток, то смо и с њиме новели разговор о сједињењу (у једној особи) монаштва и архијерејства. Никодим рече, да Руси не треба у тој ствари да подражавају Грцима, него нека се држе свога старога обичаја, т. ј. да постављају архијереје између монаха. Ја нримјетим патријарху: како он као немонах настоји на томе, да у Русији буду архијереји између монаха? На то патријарх живахно узвикне: г ,али ја сам монах, прави монах!" Тада га ја нехотице упитам: „па кад сте Ви, Ваше Блаженство, постали монахом?" „У Москви, одговори он, кад су ме у Москви од архимандрита ноставиии за архиепископа Таворског, то ме је прије произведења за архиепископа преосвећени Алекеије (Љвров Александер Теодоровић, тада викар московски) претходно постригао (већ као архимандрита) за монаха, навукао на ме мантију и ја сам постао правим монахом". Нреосвећ. Евдоким при разгледању духовне школе на Халци, из које излазе већи дио грчких јерарха, упита ректора школе, по одјећи инока, како он мисли: „може ли монах бити архијерејем?" На то овај одговори: „ко је пошао у монахе, тај је дужан до емрти живјети у манастиру, а нетражити архијерејства". У Јерусалиму не имађасмо нрилике говорити о томе иигању са самим патријархом, него смо говорили с професорима патријарашке духовне крсне школе — по чину архимандритима. Они — архимандрити, прије свега, самих себе не признају монасима, јер никад не даваху никакових монашких завјета и не нримаху никиквих монашких пострига; затијем признадоше, да и сви њихови архијереји исто тако нијесу монаси и п,а се монаштво и архијеоејство не мора сјединиги у једном лицу. Тако се ето показује, да је сад на цијелом православном истоку само један архијереј монах: то је бивши јерусалимеки патријарх

Никодим, већ у чину архимандрита пострижен за монаха, благодарећи нарочитој ревности московског викара, преосвећеног Алексија.*'

Допие Будим 7. децембра. (ј- Александер БогдановиЛ.) Дана 30. новембра (13. дедембра) о. г. задесио је високоиреосвештеног Г. Лукијана, енископа будимског велики удар, јер је тога дана отац му Александер после дугог и тешког боловања у 77. годинв живота преминуо. Услед вести о тужној смрти ове уважене старине, примило је Његово Високопреосвегатенство стотинама брзојавних и писмених изјава саучешћа, од Његове Светости, високонреосв. г. епискона, и многих лачних нријатеља и поштоватеља својих. А 2ј 15. декембра о. г. на сам дан укопа лично изразише своје саучешће и укопу присуствоваху између осталих : Стеван пл. Ковачевић министар за Хрватску ; Петар Салаји државни тајник, надградоначелник Маркуш, дворски саветник Др. Ото Шварцер с1е Бабарц — чланови горњег дома ; Клобучар генерал каваљерије, Гици и Светић Фелдмаршаллајтнанти; Ваеилијевић, Веровац, Гици и Лалошевић — судије краљ. курије: Зубковић судија највишег управног судишта ; Петковић срнски генерални конзул са свима часницима конзулата ; Хусар, М ихзљфи , Сајдл, Собовић, * И код пас је и у нећској патријаршији и у карловачкој митрополији постојао обичај још и за Стратимировићевих времеиа, да су многн тек као архиђакони, синђели па и протосинђели ступали у моваштво. Што и код нас постоји пракса, да не може нико од мирског свештеаика постати епископом, а да прво не прими монашки чин, против тога су у прошлом столећу многе нроте подизали свога гласа, због чега су неки и гољени били. Ми од своје стране потнуно усвајамо разлоге Каптеревове, а истих је назора био и наш покојни брат Иларион, и радо ћеко примити у лист мпгаљења о овом питању и остале браће. Како је руска цар Никола у свом отпису недавно писао руском Синоду: „Пошто сам прошле године ивразио жељу да се сазове ванредни народноцрквени сабор, који би се бавио уређењем црквепих питања, држим за потребно, да се у организацији наше народае цркве на основу васељенског аакона спроведу реформе ■*; нема сумње, да се на њему не ће заподети и питање о саједињевости или нееаједињивости монашгва и архијерејства у једној особи. Уред-