Српски сион

бр. 1.

с№еки смон

Стр 17.

Сонер и Геснер — министарски саветници; Соколовић, Санто и Тот министарски одсечни саветници; Маширевић и Табаковић — министарски тајници; Стеван Јовановић — дворски саветник; Хаусман и Рац — универзитетски нроФесори; Ахил пл. Дука техн. саветник, Фроман надконтролор, Максимовић градоначелник сентандрејски, ВасилијевиИ и Пииерковић сенатори; ТеоФил Кардашевић руски прота, Јован Георгијадес грчки парох ; Александер Бан рк. парох, Др. Ђорђе Зубковић — темишварски епископски тајник; Др. Фалк и Зубковић посланици; Лабуд Костић велепоседник, Тилман и Хорват краљ. саветници, Шипош директор музичке академије, МихаљФИ члан народног позоришта, Брук академски сликар, Хорански, Московиц, Фридман, Радановић и многи други. Корпоративно су кондолирали и укопу присуствовали: Асистенти прве гинеколошке свеучилишне клинике, свештенство будимског иротонрезвитерата на челу са Велимиром Недељковићем окр. протопрезвитером; срп. прав. црквена општина будимска на челу са председником Пајом Јовановићем, — одсечним саветником, срп. прав. црквена општина пештанска на челу са председником Др. Младеном Мађаревићем главноварошким надФизиком; питомци Текелијина завода на челу са управитељем Стеваном В. Поповићем — краљ. саветником; женска задруга „св. Мајке Ангелане" са интернатом њезиним на челу са председницом Олгом Стевана Јовановића и будимско срп. прав. црквено певачко друштво „Зора". У три сата по подне отпочета је тужна свечаност у будимској резиденцији и после преливања, тело је пренесено на гала кочијама друштва „Еп^герте <1ев ротрев јипећгеб", које је укоп приредило у будимску катедралу, где је свечано опело Велимир Иедељковић окр. протопрезвитер са 12 свештеника обавио уз дирљиво појање певачког друштва „Зоре". После св. Јевавђеља опростио се са иокојником јереј Стеван Чамнраг конз. бележник овим говором: Тужни зборе! Растати се са оним, кога смо толико љубили, који нам је такорећи срцу прирастао, то тако боли, тако је то жалосно .. . Срце је нуно бола, очи суза. А како се често морамо растати у животу са нашим милима — ако и на кратко СРПОКИ ОИОН »06.

време, на кућном прагу, како нам тотешко пада ? А кад се још на дуже време морамо растати, кад крај гроба морамо да се праштамо са оним, кога толико љубимо .... о онда осећамо, као да нам се срце цена, и рана тако љуто, тако трајно боли, да ју кад-кад и најбољи лекар —- време неможе да излечи. И ово је овакав случај. Драги нам покојник толико је био љубљен од своје ожалошћене супруге, као примеран муж, од своје уцвиљене деце, као добар отац, толико поштован од својих сродника, као одани род, и својих пријатеља и познаника, као добар Србин и суграђанин, да својим одлазком из средине наше, осгавља све своје дубоко рањене и тешко ожалошћене. Осећам да би ми ојађена срца тешити ваљало. Велика задаћа! Ја да тешим, који гледајући ожалотћену удовицу и тужну децу — и сам требам утехе. Ја да утрем сузне очи, када и сам једва могу да зауставим своје сузе. Ја да разведрим помућено небо сретаога живота ове велеуважене породице, када су и моји осећаји завучени облацима туге.... Шта да чиним? камо да се обратим ? Од куда да црпим и пружим утехе? Ко ће ми дати на уета згодне речи ? Ко ијји шта ће им дати утешну снагу? . .. Инак се надам и тврдо сам уверен, да моје речи неће бити без уснеха, већ ће умирити и утешити тешко рањена срца, не са моје скромне способности, већ с тога, тто ће се моје речи базирати на вери православној, којој сам ја скромни и иедостојни слуга. А да ће Вас речи св. нам вере православне збиља утешити, о томе сам тврдо уверен, јер ћу их на Вас упутити, на побожну удовицу, Ваше Високопреосвештенство, на добре хришћане, друге синове и снају и на побожну осталу родбину, нријатеље и познаиике. Побожна срца морају разумети утеху, коју им св. вера православна пружа. По природи нашој створени смо за живот и бесмртност, па с тога је сасвим природно, да осећамо неку одвратност према гробу. Г1а за то где год се појави смрт, она проузрокује жалост и тугу ; зато и чујемо, да и богоугодни мужеви размишљајући о смрти веле : плачВ и егда полшшЛ/Л10 слиртг. Па и Спаситељ је наш плакао на гробу свога пријатеља Лазара, и ако га је после неколико тренутака васкрсао; но плакао је зато, што је у лицу Лазара видео сву тежину пада и ништавости грешне човечије природе. Па с тога и ја после ових примера а