Српски сион

С гр. 18.

(ЈрДСКИ сион

Б р. 1.

нећу да нрекидам плач примерне супруге, узор деце и честитих иријатеља нокојникових. Али кад одужимо дуг наше природе, з»р треба да заборавимо оно, чему нас учи наша св. вера? Зар греба без утехе да се предамо жалости, као неверници, који незнају за наду? Не! — Не заборављајмо да је нокојник не само наш, већ и Божији. Он га је узео, јерга је волео. Нека Вас утеши нада, да ћемо се једном сви тамо састати. Св. вера учи нас: да ћемо се иза гроба опет видети. Дакле смрт не раставља нас за навек оц наших милих, јер оне очи, које су још прекјуче тако мило гледале, а које је неумитна смрт затворила, нису се за навек склониле; уста неће остати за навек нема, јер грАД{'т& часа, вонкже кси с$ф'ш ко Г ј ) ок 4]( х оуслушатх гласк (тћжд В ожја и по обећању Господа отвориће се гробови и свако ће изаћи из њих и живићемо. Јест живићемо и то — надати се — у царству блаженства, ид^ћж« н кст« кол-кзнћ, ни (ичалћ, ни коздк^аше, но жизкк к«зкон«чнаА. Да ће мили нам покојник учесником бити царства Божија и небесне радости, то лако можемо веровати. Та сви га познајемо. Рођен пре 77 г. у крају, који под Богоспасајему епархију будимску спада, а којом његов преосвештени син мудро управља, — у Печвару, изгубивши рано своје родитеље, упућен је био сам на себе. Изучивши трговину, настанио се као самосталан трговац у Баји, у родном месту славнога Јоакима Вујића и Мите Поповића. Тада је још српски живаљ знатну улогу играо у Баји, а сад једва га и има тамо. — Кућа драгога иокојника била је свагда свакоме Србину огворена ; у њој се састајаху тамо угледнији грађани Срби ; она је била чувар наших лепих ерпских православних обичаја; из ње се остваривао онај благи, а сад већ напуштени обичај о Богојављењу, кога је Милан Андрић тако лепо онисао. Често је о томе и о тадашњим приликама бајским живо причао, но свагда је уздануо, помисливши, како је сада тамо! Ђаци и свршени Срби учитељи на т. зв. Феријалном курсу биваху најискреније примљени, а сиромашнији и потномогнути у кући драгога покојника. јер је био ретко племенита срца и дарежљиве руке ; ради је је сам оскудевао, само да може другом номоћи. У сложном брачном животу служио је примером свакоме, а да је као отац своје родитељ-

ске дужности узорно иснуњавао, своју децу добрим хришћанским васиитањем на прави пут извео, није потребно доказивати. — Љубио је народ свој и цркву евоју. Док је био здравији, његово место у храму иикада не беше празно. Не само у дому Господњем, него и ван њега молитвом и добрим делима исиоведео је Господа Исуса Христа; а сам Исус Христос је рекао, ко њега исиоведа нред људима, тога ће и он признати пред оцем небесним. Како је осетио, да му се крај приближује, одмах је затражио свештеника, да се исповеди и нричести ; и исповедио се и причестио се, да наоружа душу своју за последњу борбу. — После таког живота и таког нрипремања није чудити се, што је мирно и снокојно умро. Богу је живио и Богу је умро. А сада на овом тужном растанку, окружен од толиког света, кога је поштовање према теби, драги покојниче скупило око одра твог — накићеншг толиким венцима, којима га је љубав твојих према теби окитила, кличемо ти пооледње с Богом! са обећањем, да ћемо ми смирени свештеници, а особито наш љубљени духовни отац, а твој мили преосвештени син, свагда приносити топле молитве и безкрвне жртве Оцу свију нас, да ти буде лака црна земља и међу нама вечан ти епомен, а племеннтој души твојој да подари рајско насеље. Амин. Говор је овај све присутне нотресао. После опела испраћен је покојвик на табанско срп. ирав. гробље, када је већ и вече наступило, услед чега је спровод нраћен горућим буктињама још тужнију али величанствену слику пружио, и која је свакога потресла онда, када се зачу у вечерној тишини из далека код снремљенога гроба дирљиво појање наших Текелијанаца. Ту је иредан драги покојник матери земљи, да ночива вечити санак. Најстарији будимски грађани веле, да таког великог и дирљивог срп. прав. укопа у ирестолници до сада не видеше. , Тиме, што је иокојник из првог брака свог одранио и свету даровао ваљана чиновника, сина Михаила ; а из другог брака са ожалошћеном удовицом Милицом рођ. ЈХетић св. цркви и народу српском даровао сина архипастира Лукијана, и човечанству телесног лекара, сина Милоша; заслужује, да му сваки Србин ода достојно поштовање и хвалу и да му кликне: Слава и хвала ти, уважена старино Александре! =-