Српски сион

Б р. !.

ђтот

сион

Стр. 19.

П р И Л 0 3 И ' историји одношаја наших с рушунима у ХУШ -том веку. Од Радослава М. ГрујиБа. (Продужење.) Ради боље илустрације ове потоње тачке, изнећу овде један догађај, који се на неколико година пре тога догодио у једном селу крај Лугоша, у непосредној близини Ердеља, а ме^у једноплеменим Румунима. Он нам необично јасно карактерише ванредво ниски ниво просвећености ондашњих Румуна, приказујући нам једно дело сујевере народне, у неким, врло интересантним, појединостима. Да видимо! У селу Белинци умро поп Лазар; а после четири месеца почеше разбољевати се људи у оближњем селу Груну, те некоји од њих, иосле дво-три дневног лежања, и помрегае. Тада људи почеше причати, катГо сц очима својим видели , да онај покојни поп долази и тим људима крв сиса, од чега и помреше. Сељани се на то споразумеше и, „по чувању свог старог закона", одоше на гробље белиначко, те ископаше попа, кога нађу „не само цела, него и пуна крви, као да је жив". И по том су се, веле ти сељани, потпуно уверили, да нико др) 7 ги није узрок смрти оних људи, него исти поп. Стога га положише ничице натраг у гроб и закопаше. А од то доба сви су мирни, те не само да није ни један умро, него су и болесни оздравили! Тако веле сељанн села Груна, у својој молби Администрацији Темишварској, од 3. окт. 1729. год. 18 , у којој моле, онда још губернатора банатског, грофа Валиса, да заповеди владици темишварском, да им даде свештеника, или да им допусти ићи у друго село, да обављају своје религиозне дужности, пошто их је владика због горњег чина анатемисао и одлучио од цркве, — јер иначе, веле: „такове ради силе, хоћемо се сви разселитИ и село пВсто оставити", — пошто им је тешко подносити, да им се деца 11 У „Додат." прил. 1:1.

рађају без крштења, а старији умиру без исповеди и причести ! Владика Мелентијевић вратио се, сигурно, одмах по том у Београд или Карловце, да извести митрополита Вићентија о успеху свога рада међу ердељским Румунима. Шта је каеније било еа тим народом — не знамо ништа подробније, јер немамо никакових историјских података о томе. Тек сазнајемо, из једног писма патријарха Арсенија IV. Јовановића-Шакабенде, писаног из Беча 27. јуна 1741. год. 19 , протопопу брашовском и свим правосл. хришћанима ердељским, да су ердељци и даље одржавали везу са српском црквом и тежили коначно подпасти под јурисдикцију карлозачког архиепископа. Патријарх им тим писмом одговара на њихово писмо од 4. јуна и. г ; даје им благослов, да подигну неки олтар у Брашови, а уједно их извештава, да је, од логотета Владула Малаеско*, сазнао све патње и невоље њихове, које ради своје православне вере морају да подносе, те му то задаје голему бригу и моли Бога, да му даде времена и начин, да их узмогне утешити. Особито је важно, што из тога писма још сазнајемо, да су ти ердељски правосл. Румуни стајали у већој преписци са патријархом Арсенијем, и молили га да се постара код надлежних власти, да и њих добије под своју јуриедикцију, а он им на то одговара, сада по други пут већ, да ће та ствар изнешена бити пред опћи црквено-народии сабор, као што им је о том пређе опширније писао .... Мало за тим, почело је врити у народу румунском у Ердељу; и до скора, као што се вели у списима изложеним у делу знаменитог језуите Дра Нилеса, 20 поче се „шизма" међу Румунима обнављати. — - Застаћемо код ове појаве, да видимо значај њезин, јер је и она дело хришћанске братске љубави, православ19 прил. I. 6. * Ово ће бити онај исти еекретар митроподита Мојеија Петровића, који је 1721. год. поелан био руском цару Петру Великом, ради руских учитеља и друге помоћи. 10 — 8утћо1ае ас1 ШизкгапДат а1е. Уо1. П. стр. 556-564.