Српски сион

Б р . 2.

СРПС^М

смон

1 тр . 53.

одбора и српских манаЈтира, а не зна постојеће законе и наредбе, који се односе и на рад саборског одбора и на право манаетирских унрава 0, не само да он не зна те ностојеће законе и наредбе, него је он у своме незнању — да не кажемо што друго, гато би смо му рекли, да немамо обзира на оно тело, ког је он на жалост нашу и срамоту известилац често и у животним народним иитањима — уцинио и једну издају спрам српства. А да он то у истини не зна, и да је учинио поменуту издају, ево доказа. Г. Илијћ, рече, да настсјатељи наших минастира, не само нису власници њихови и иоседници, него нису ни уживаоци њи хови, а до те тврдње дође: што су мананастири народно црквена добра, што на основу 6. §. У. к. рескриита од 1868. чист доходак манастирски деле манастирски и клирикални фонд, и што они — настојатељи — као намештеници и службеници за евој рад добијају одговарајућу наплату. Овако рече Србин Фишкал српских нар. цркв. Фондова за „ужу" Угар ку г. др. Бр. Илијћ, кога је „мајски сабор" на жалост изабрао за нар. Фишкала, баш у оно време, кад је против њега темишварска адвокатска комора < дредила због неправилности и нетачности дисциплинарни поступак и ставила га под оптужбу, и кад је био у тако јадним материјалним ненриликама, да ни чакшире на њему не беху његове. И не само што г. Илијћ то рече, него за поткрепити тај свој „изум", учини јсш и ову издају срнству, рекавши, да је тако било и пре рескрипта, ношто су ман. добра на многим местима (?') у грунтовници убележена била на име „(дг. п. и. КеИ^шпзГопба — нравославно рерског Фонда." А шта рекогае нашн „браћа" Румуни у својој тужби због банатских манастира? Они у њојзи не тужише Његову Светост као иредседника само саборског одбора, за коЈа рече г. Илијћ, да је он на основу 5. § V. кр. реск. од 1868. и §. 30. саборског устојства неограничениГОСПОДар српских манастира, дочим га > Румуни назваше унравом срп. цркв. нар. ј

Фондова и заклада, него и Високонреосве штену г. г. епископе српске у Темишвару и Вршцу, као непосредве претпостављенике манастира Вездина, св. Ђурђа и Месића, а уз њих и настојатеље тих манастира. Наш жалосни Србин и Фишкал српских нар. црк, Фондова г. Илијћ, не сматра наше управитеље манастирске ни за уживаоце њихове, него за просте плаћене намештенике и службенике. а румунски архајере.ји напротив сматрају их за Фактичне уживаоце, који њима рукују! Но, ако се румунски архијереји не слажу у тврдњи г. Илијћевој, да наши манастирски настојатељи нису прости намешгеници и службеници, слажу се јадца нам српска мајка -- у тврдњи, да оу наши манастири били својина „Сг. п. и. КеИд1опб-1опс1а — православног верског Фонда". Разлика је пак у том њиховом слагању само та, што наш жалосни Србин и фишкал нар. црк. Фондова из те своје издајничке и непромишљене тврдње, изведе то „нравоученије", да наши манастирски настојатељи нису власници и поседници манастирски, него намештеници и службеници, дочим мудри румунски архијсреји изведоше то, као што рекоше у својој тужби: „по томе се ове непокретности — манастири у Банату — већ по самом грунтовном стању не могу сматрати властништвом православне срнске цркве, него као чисто верске православне вероисповести заједничке инсгитуције", те као такове имају припвсти румунској митрополији, пошто су остали православни манастири нрипали српској митрополи.ји. Та ако су Румуни нашли, да је у не^аквој старој грунтовници ман. Св. Ђурађ уведен као племићско добро „Сгг. п. и. КеИ§10П8-Гогк1а," те из тога извели погрешан закључак, да су под тим именом бшш уведени и осгали банатски манастири, које они потражују од Србаља, за које је још 1864. румунски митрополит барон Андрија Шагуна јавно у св. Архијерејском Синоду рекао и признао да су они српске установе од Србаља подигнуте; шта је гонило нашег жалосног Србина г. Илијћа, да и он