Српски сион

Стр. 40.

СРПСКИ сион

Бр. 2.

који не хтедоше да чују реч пастира свога, те, служећи злоковарним навадама, жалостише свештеника свог. — Нека би дакле свеблаги Саваот, врховни Пастир стада, дао моме наследнику овде, још и више снаге, прегалаштва, орности и снособности да се бори против зла, да га међу вама искорени и да сваки његов умишљај и свака његова делатност уроди жељеним плодом, коме ће те се и ви и он моћи од свег срца радовати. И у неодољивој љубави својој к овдашњим светињама и к вама, мили моји, ја бих чисто да довикнем том наследнику свом: мотри добро, ако видиш, да сам ја у чему греишо, иа исправљај братски, а видиш ли, да сал ја овде ил онде, ма и за ово кратко доба, добра учинио, не руши, брате, и не разоравај, већ настави и усаврши, упоредо с оним благим смеровима, који ће нићи из твоје душе. Гле, ја од својих претходника, којих нестаде заједно с поколењима, којима служише, примих свето Јеванјјеље и проповедах из њега парохијанима својим спасоносну Божју реч; свеши Пушир и храних их из њега небесном храном; часни Крст и сећах их њиме на победу живота небеснога над смрти зеааљском. Учио сам их дичну србовању и аманету старца Патријарха Арсенија Црнојевића и Иоаије Мудрога, да буду верни своме Краљу земље господару и да љубе ову домовину нам аилу, која нас храни и од-а зла брани. И ја их позивах речима псалмопојнога Давида цара: улазише на врата Тосиодња са славом, у дворе Његове с хвалом (Пс. 100, 4), иривикавајући их, да шторедовније и многобројније аолазесв. богослужења и упозоравајући их на сходно владање у овом дивотном светилишгу. — Чувај, брате, и ти ове аманете на мртвој нам стражи, тако ти светога позива твог! Ал и вама морам још нарочито да се обратим овом приликом, мили моји, молећи вас, да не заборавите ових мојих речи опроштајних. Ви, махом порекла из дољних, питомих и скромних крајева, насељавате се овуд и нађете се, неуки борби с кушатељеи, у вртлозима најразноврснијнх и најоиакијих искушења. Чувајте се дакле света и његових варљивих сласти, да вам не убогаље тело и не оштете душу. Дајте да се чиста вера усели у станове ваше. Будите одважни у борби с мраком и призивајте вазда у помоћ свесвето име Исусово.

— Ви, нредставници опћински, председници, одборници, скупштинари, пристаните и од јако у споразуму и љубави уз свога духовнога старешину, смиренога слугу Божјег и пастира пастве, како би свето дело развоја и нроцвата живе Цркве што боље и што благословеније напредовало. — Омладино српска, драге универзитетлије, свагдашња узданицо народна, приањајте вољно уз свету веру дичних нам и славних отаца, како би се и тиме показали достојним потомцима њиховим. Ал зарањајте уједно и у дубине науке и знања, да једном, снабдевени истинским умењем, послужите народу свом, коме на свима пољима јавнога рада требају људи, работници умни и родољубиви. Па и вама ваља да прозборим две-три речи, дечице мила и драги моји катихумени, који се стичете овдашњим извврима просвете и умнога напретка махом из разних крајева наше богоспасајеме Митрополије, и који се у мене учисте речима вечнога живота и примасте вољно у душе своје, семе вере спасоносне. Знате ви, да питомо стадо радо слуша глас пастира свога. Слушајте и ви напомене својих родитеља, да вам добро буде и да дуго поживите на земљи. А слушајте и науку свог будућег господина вероучитеља, као што вас ја могу похвалитк да бесте моји добри ученици, и усађујте у срц;1 своја за рана науку светог Јеванђеља и храните душе своје за времена небесном храном, да је имате у изобиљу и вазда у прибору, када вам нога буде газила стазом животном, која не води свакад кроз нлодне равнице и цветне крајеве Мени међутим кратко беше време, да од својих претходника примљено дело вашега небеснога спасења доведем и до јачега развоја. Долазим себи као родитељ, који своје миле оставља у тренутку, када је тек све припремио био у бризи својо.ј око њихова напретка. Ипак нека је слава и хвала Богу, што држим, да на своју нову, не мање пуну одговорности службу могу отићи мирне савести ; да међу вама, мојом кривицом, нико не погибе. А када ваља да изречем хвалу, после Бога, и људима, пре свега нека је од свег срцг хвала Његову Високопреосвећенству Високодостојњејшем Господину Еиископу Лукијан\' Богдановићу на свима оним безбројним доброчинствима, којима је мене, духовнога сина свога, у штедрости архипастирској обасипао