Српски сион

Стр. 78.

би било веће и прече, ■— кад то мало рјечи много значи, значи све оно, у чему се права срећа, право величије, и права слава свакога народа садржава! Док је ту праву срећу уживао наш народ, док се с тим правим величијем дичио, и с том правом славом поносио; дотле се и скиптар његове гра^анске владе висио на земљи, као што се виси кедар на Ли вану: докле православна његова црква није помазивала миром светим само краљеве и цареве народу, него је у истим својим и народним краљевима и царевима помазивала заједно и Богу угоднике, и себи светитеље, који су за владе своје, и за живота свога у правди божјој тражили правду народа, у слави божјој тражили славу народа, у сили божјој тражили силу народа. — Вјера, љубав, и надежда везале су владатеље са народом, и народ изме^у себе у лепој слози, у правој побожности, и у свему ономе, што је Богу угодно било, народу за срећу његову пробитачно. 0! како су то сретна времена била! — Ту нису била само магновења наша, ту су били и дани наши, и године биле наше, и вјекови били наши; јер смо и ми били божији, сами своји, и више ничији! Па чије би срце штогод светије од таки времена и у овом светом магновењу могло себи и своме побожству зажелити! Али суза ове наше радости претвара се у горку сузу највеће жалости и туге, кад пређемо са ови сретни времена на она црна и грозна времена, гдје никаква знака ни спомена од тог нашег нзродног величија, од те наше народне елаве у животу нашег народа невидимо! — Неколико свети остатака од тјелеса наши краљева и царева почивају по намастирима и црквама, и опомињу нас на то, да смо онда и самом праведном Богу угоднији били, док смо сами своји били; и да смо сами своји дотле били, док смо и Богу угодни били. У осталом куд се год обазремо по животу нашем, свуда видимо, да је срећа наша под развалинама самостазности наше сарањена, слава наша потрвена лежи, тама живот народа обузела, будућност му се испред

бр. 3.

очију изгубила, он сам лежи у робству, чами у очајанију, — страшно позорје! — и сам Бог неће на народ наш милостивим оком да погледи! — Ту нема помазаника народу, нема угодника Богу, нема светитеља цркви, — нема величија и славе божије у народу! А зашто нема свега тога? Зато, што је мјесто вјере невјера, мјесто љубави мрзост, мјесто надежде очајање овладало умом, срцем, и вољом народа. — Слога се претворила у неслогу, јер где је невјера ту је и неслога; повјерење се претворило у неповјерење, јер гдје је мрзост ту је и неповјерење; сила се претворила у немоћ, јер гдје је очајање ту је и немоћ: тешки ови грјеси, који искорењавају племена, завладали су били душом нашом, душа је наша заборавили, да је сродница Богу, — ми смо се сви удалили од Бога. — 0! како су то несретна времена била. — Ту нису била сама магновења живота нашег ту^а, ту су били и дани туђн, и године биле ту^е, и вјекови тили туђи; јер смо и ми били свачији више, него ли своји и божији. Па ко не би заплакао у себи и рекао:Боже! удали од нас навјек така несретна времена, у којима влада невјера, мрзост и очајање! Ова година, коју смо с јучерањим даном завршили, била је за нас најнеобичнија и најзнаменитија година, колико по својим особитим догађајима, толико више тога ради, што је у њој мјесто невјере вјера, мјесто мрзости љубав, мјесто очајања надежда почела умом, срцем и вољом цјелога нашег по лицу земље расијаног народа србскога владати. Ове су прошле године та три велика дара божија толико силе и снаге и нашем раскомадаеом народном духу додала, да се он у једно скупити. и овако скупљен у грађанском евом животу првога Маја пред Богом и његовом вјечном правдом, пред царем и његовом силном власти, пред људима и њиховим смртним прет њама јавно показати могао, као што се и показао. Та је прошла година била почетак нашег народног времена, почетак нашег народног живота, почетак оне

С РПСКИ сион