Српски сион

Б р. 3.

СРПСКИ сион

Стр. 87.

ћених дућанскик рачуна, а манастир не имајући да их с чиме исплати, то му је саб. одбор дозволио, да их исплати из коренитог иметка, који ће се имати подмирити од камате од коренитог иметка. То је лепо и племенито, али није лепо што је дал>е следовало. Тај чин изгледа као нека племенитост, а у самој ствари он је учињен у интересу једног свога члана главног војводе, што се види из даље историје. Саборски је одбор наиме подједно благоизволео опуноћити поменутог војводу, да он у друству са ревизором фондовским, као бившим трговцем, који се разуме у трговачким рачунима, разгледи поменуте рачуне, пошто је сумња, да у њима има и таквих пошта, које нису набављене за манастир, и које они изнафу за исправне, да их војвода исплати, у место да је упутио административни одбор, да он у споразуму са новим управитељем то извиди и исправне намири. И ако је од тога доба прошло више од годину дана, нису исти рачуни још измирени, и што је најглавније у тој ствари, то је то, да и ако се исти војвода јавно хвалио, како ће он већ изнаћи марифетлуке неких трговаца, оних несамо изнађе, него их лепо исплаћује, без да је као што је требао да чини, позвао их да заклетвом потврде, да је исти манастир баш све оно узео, што је забележено у њиховим књигама, а не и нешто друго, односно готов новац даван. У таком је случају требало тако, и само тако поступати, и само би се шиме стало на иуш оним гласовима, који круже у шој сшвари. Ми се чудимо, да фондовски ревизор није упозорио војводу на такав поступак, јер бар њему је познато, да има и неисправних трговачких књига и трговаца, због чега је без сумње и изишао из њиховог друства и отишао у господу. Када оно данашњи саборски одбор постаде су^ајом, један од првих посала био му је, да појединим манастирима забрани да могу имати своје плаћене фишкале, тврдећи, да ако им треба помоћ фишкалска, да се имају обраћати фон-

довским фишкалима — наравно да им не буду дужни бадава савет давати и процесе водити. А сад им је слободно узимати за фишкале поједине чланове саборског одбора, који као такови то не би могли а ни смели бити. Ал радикалима је све слободно па и то! Данашњи је саб. одбор не једном изјавио, да су припомоћи за лечење из јерархијског фонда за то одређене, да се лечењем оболелих свештеника служећих, не оптерећује фонд стављањем њиховим у мировину, ал то му ништа не смета да једном свом умировљеном присталици сваке године даје милостињу, те исти њоме иде по купкама и тамо показује мајсторшаг у картама. Између осталих обсенарства, којима радикали наши вуку за нос наш безазлени народ и искварену и себичну нашу интелигенцију, главно им је обснарство хвала са својим програмом радикалским, ког сваке године мењају као оно цигани коње. Па да л' је њима у истини њихов програм — сад био какав да је — светиња и принцип? Воже сачувај! Њима је програм девета брига, а главно им је лична корист. То је најбоље признала и сама „Застава", која је у свом 18. бр. „Аћепс!Ма^-а, о. г. донела, овај чланак, ког у целини наводимо. Исти гласи: Мучне прилике Београд, 8. фебруара 1906. Прилике у народној скупштини у Србији ностају сваким даном све теже и несносније. На једној страни стоје законодавна питања, драсавне потребе, наорузкање војске, градња железнице, трговачки уговори, чиновничко питање, а на другој завада и поцепаност радикалне странке. Том застрањеном поцепаношћу доведен је положај скупштински у један ћорсокак, а овај постаје све ужи. Док је та завада и поцепаност у радикалној странци тицала се искључиво странке радикалне и њене унутрашње организације, и кретала се у кругу странкиних питања и послова, дотле се нису осећале штетне последице њене. Али услед