Српски сион

Б р. 3.

СРПСКЖ смон

Стр. 69.

16. Новембра 1720. — није Мојсију дата власт над Малом Влашком, него само над темишварским Банатом. 8 Тај наслов, а и касније околности, још више, дају нам уверење, да је владика римнички од своје стране и оданог му свештенства покорио се јурисдикцији архиепископа београдског, та је само још требала царска санкција тога чина. Вредно је овде истакнути што знамо о карактеру римничког владике Дамаскина и његовим одношајима с бољарима свога, народа. — По опћем сведочанству првака црквених и световних из Мале Влашке, владика овај не беше дорастао своме положају. Тако веле: „Дамаскин виче по цркви и кара ее на жене да не стое горе, пак му се људи смеју " 9 Тисменски игуман Никодим за њега каже, да га бољари нису радо имали, те га ни у савет нису звали: „зашчо ест человјек био непостојан и никакве тајне није могао обдржавати". Исти још прича, како је покојном еписк. Дамаскину говорио, | да оно што је давато цариградском патријарху, у име милостиње, ваља сад давати београдском архиеп. и митрополиту, а Дамаскин му је на то одговорио: „ми саде несмемо давати никакве милостиње у Турску а за, госп. митрополита шчое тебе за то." 10 А Србин Леонтије, јеромонах манастира тисменског, који је дуго ме^у Румунима провео, те их све добро познавао, а и они њега већ за потпуно свога човека држали, изјавио је пред посланицима аеп. и митроп. београдског, да покојни еп. Дамаскин баш никаквог угледа није уживао ме^у својима: „Кад би дошао Дамаскин у Краево, нико га и нечујаше, нити кои прихо^аше, нити једин кондир вина не приношаху". 11 Из изјаве настојатеља манастирских пред истим посланицима ми трополитовим 2. Марта 1727. види се, да је био и немаран према преким потребама манастира и калуђера; тако се прво подхватио, да ће се постарати за све 8 Бг. Бсћипскег, — ЉШ. прил. Ш. * У „Додатку" ирил. П. тач. 18. 10 тач. 28. 11 Ш4. тач. 33.

потребе манастирске, те кад су калу^ери положили новце, он је послао једног калу^ера са својим секретаром у Беч, али ови ништа не израдише, а он им тада рече: „ја што сам могао то сам чинио, а више не могу помоћи, него ћу ја гледати попове, а ви гледајте за себе како знате". 12 Имао је 2 синовца, који су га увек подбуњивали против бољара, те је у непрестаној свађи био с њима: »Чудан (е) чловек био, није умео како вала да обдржава своју Еиархију". 13 За управе таковог владике није ни мало чудо, што је наступило онако хаотично стање у римничкој епархији. Бољари односно чланови земаљског већа, поред таквог и тако непопуларног владике, у оним још несређеним приликама, сасвим су олако приграбили скоро сву црквено-управну власт у своје руке. А кад се узме још у обзир, оно јадно и ниско стање образованости и самог вишег монашког свештенства у тој епархији, те безкарактерност и онако низак ниво моралне свести у огромне већине бољара и свештенства, — као што нам га слика дневник карансебишког епископа Николе Димитријевића; — онда тек може нам донекле јасно бити, каквих је грдних потешкоћа морао имати Мојеије Петровић, митроп. београдски, старајући се о уреЈјењу тога владичанства, које запуштеношћу својој беше ванредно згодан терен за гаирење уније. Немамо позитивна доказа, али нам многе околности створише уверење, да је аустријска власт морала неким начином протегнути власт београдског митрополита и над Малом Влашком, још пре смрти владике Дамаскина. Из помеиутог дневника сазнајемо, да је изашао царски декрет још за претходника главног заповедника ердељског генерала Фирмунда, те да га онај због болести и смрти своје није обзнанио, па је то учинио тек генерал Фирмунд, 14 Шта више, игуман најзнаменитијег манастира Тисмена, јеромонах Никодим у разговору своме са вла11 Ш<1. тач. 36. 13 тач. 36. 14 тач. 46.