Српски сион

с тр . 100.

српски сион

1>р 4.

пут у живот народни отворити, да се народ наш по науци свога учитеља за кратко време у цјелом своме животу тако доиста и показивао, као што се може покавивати прави ученик христов, и прави ученик народног свога апостола; јер је свети његов учитељ цјео живот његов у област еванђелске своје науке узео. Овим начином сви скоро обичајева народни постану и православни, нарав народна постане и православна, народни начин мишљења и осјећања постане и православни, дух народни постане заједно и дух православни христијански. Као год што иста наука христова носи на себи печат непремјенљивости; тако исто и живот нлрода србског спојен са истом науком христовом, добија печат непремјенљивости. Тим је путем светитељ наш православну источну вјеру, и цркву претворио код народа нашег у вјеру и цркву управо народну србску, која, као таква, није више остала у власти сами црквени учитеља, него је подпала под власт цјелога народа, и овдје се с народности у једну стихију прелила. Ово је светитељ наш и своима очима видио, и јошт за живота свога увјерио се, да ће плод трудова његови остави безсмртан; јер му је животом своим народним православним јемствовао народ, да ће вјеру и народност постојано задржати. И од оно доба до данас прошло је већ преко шест стотина година, па и данас још сви су нам наши побожни обичајеви, божићни, богојављенски, ускршњи, ђур^евски, духовски, ивањски, госпоински, и сви други и овдје у цркви и код куће тако мили, као што нам је и живот наш сам мио; — и данас још славу наших храмова црквени и славу сваки свога крснога имена тако љубимо, као што љубимо и нас саме; и данас још ништа непредузимамо, да нерекнемо „ако Бог да, и буде божја воља" намислили смо ово радити, ништа нерадимо, да не рекнемо „ако нас Вог помогне и благослови" ово смо наумили урадити, ништа несвршујемо, да не рекнемо „хвала Богу свршили смо". — Што се то све у животу нашем показује, то је плод

науке данашњег нашег светитеља Саве, кои нам свједочи, да је он дух православија и дух народности наше у једној свјести народној љепо сајединио, и тим начином велики задатак народног православног учитеља сретно рјешио. — Није дакле данашњи наш светитељ Сава најггречи народу нагпем светитељ, што је краљев син био, него је зато најпречи, што је син био нашег србскога краља, у коме је овака иста крв текла, каква и данас у нама тече, и што је слављење Бога из цркве у цјео живот народа увео, и тим начином народ наш србски и у православној његовоЈ србској цркви, и у животу његовом с Богом саједннио; нити нам је зато највећи и најпречи, што нам је вјеру христијанску проповједао, него нам је зато највећи и најпречи, што је свјест христијанског православија и свест србске народ,ности у све околности живота нашег увео, и из ове свјести извео једну свјест, која се у један жавот народни претворила. У томе је послу он цјео свој свети живот проводио, у томе је послу свој свети живот и довршио. Али је судбина, — или боље да рекнем, непостижни промисао божиј одредио, да се он ни по смрти својој од свога србскога народа сасвим нерастави. — Тјелесни остатци великога духа његовога остану нетајени. Престол његов архиепископски остане и по смрти његовој престол прави народни учитеља, с кога су ученици негови духом његовим народ одушевљавали. Народ је наш под своим владатељима, гледајући на свете остатке свога просвјетитеља, тако живот свој проводио, као да је у остатцима њега самог покрај себе увјек гледао; а све оно, што му је са архиепископског и патријаршеског престола казивано, тако је у живот свој народни примао, као да му то дух самог његовог првог архиепископа казује. Овим је начином свети Сава и по смрти својој живио у народу, и свјест народа, која је била народна и православна, тако развио и утврдио у животу његовом, да га више нису могле никакве невоље и бједе, никаква нападања и насилија из ње покренути. Кад непостижими проми-