Српски сион

С тр . 232.

СРПСКИ сион

Бр. 9.

сено поводом молбе еекога Симе Харанова и друтовз, уљманских назарена, који услед иступања из вере православне обратише се на министарство богочасти и јавне паставе с молбом, да пошго су они истунили из вере нравославне и посгали назарени односно безверници, да им се њихова деца не приморавају на похађање цркве. Као што се из истог решења министар ког може видети, Министарство богочасти и јавне наставе својим решењем бр. 1380 од 14. декембра 1900-те год., не само да молби тих назарена није удовољило на основу закона 1868. год. и 1895. год. и на основу Највишег решења сд 16. окт. 1877. год. за школе у бившој војеној граници, него је шта више изјавило, да је обучавање у вери обавезно за сву децу, те пошто је похађање цркве саставни део религиозне наставе, то се за непохађање цркве могу присилна средства упогребити, те би се дакле поводом овога решења министарског могло аутем једне представке конзисторијалне или којег вишег вашег авгономног духовног Форума измолити општа наредба министарска, по којој би административне власти биле унућене, да присилним мерама принуде назарене да децу своју морају (н пр. под последицама новчане глобе) шиљати у цркву. Но у исгоме решењу министарском имаде још нешто, шго неби требало да постане не онажено, а из којега би се могла и иоука за наше нарохијско свештенство извести. Поводом ступања закона о безверју у живот, сви назарени пријављивали су листом своје и /гуаање из заједнице црквене оне вероисновести, којој су дотле припадали. Пошто ни један парох није издавао од себе сведоџбе, да су дотични назарени у пронисаном размаку времена пријављавали своје иступање из вере, то су они, назарени, редовно сами истављали та сведочанства на основу сведоџбе од двају сведока: да су у закопом прописаном размаку времена надлежноме нароху нријавили своје иступање из верске заједнице. Сведочанства та махом су неправилно истављана, о чему сам се лично уверио баш код мојих парохијана. Па видимо то и у случају речених уљманских наза-

рена. Из нрилога, прикључених њиховој мој ;би, упућеној на министра, исаоставило се, да су назарени погрешно иставили сведоџбе о нријави код пароха за иступање из вере, и услед ногрешно истављених тих сведоџаба министар је поништио то иступање и повратио их у заједницу оној вери, којој су пре иступања свога припадали. Зар се дакле неби могао наћи пут и начин, да се сва дојакошња „иступања" назаренска подвргну ревизији? Ил ако би ова моја гтримедба за оне, који су већ иступили из вере нравославне била закашњена, ипак мислим да би било целисходно сходно уаутство, издато од надлежних преч. конзисторија парохијском свештенсгву, да приликом иступања парохијана из верске заједнице, имаде надлежни парох разгледати, како ли су истављене сведочбе о пријављивању, те да за случајеве, где се нађу неправилности, одмах за времена свој призив противу тога поднесе. Уопће пак дужност је васколикога нашега свешгенства, да, колико сваки у границама своје службе, у толико уједпо и смишљено уједињеним силама беспрекидно и неуморно дела и ради на обезбеђењу и развоју светога пам православља, И овде важи премудра Соломонова реч: иотрај номе Бог даје номоћи ! И: у слози је спас!

П р И Л 0 3 и историји одношаја наших с Румуиима у ХУ111 -т0м веку. Од Радослава М. ГрујиБа. (Продужење.) 8. 1757, Мај 21. Православпи Румуни из Појана, Сибијела, Преана, Жина, Кариениша и ова краина од Врашова до Добра у ЈЕрдељу моли мишроиолиша карловачтсог Павла, да их заштити од насиља унијатског и иошаље из Карловаца православног епискоиа. Другоје писмо. 0 сем молимсја и плачем срдечно сљезами ми Власи от земљи Ердељскија, који се держимо греческаго закона и служимо