Српски сион

26*

Вр . 13. ОРПСКИ ошок Сет. 371.

го ни у чему власти да не има у овој страни 50. Сего више писатаго приде ка нам момак Бошко, кои је учио у госп. Даче занат у Табани и почео нам говорити, какве сте неке пунктове читали от госп. Аеп., пак много нешчо зактевате, те су се људи и попови узбунили и говоре до наше главе нећемо ми то допустити. Тада ми упитасмо момка шчо људи говоре, какве смо пунктове читали. Момак нам на то рече, то људи говоре, да ишчете от свакога сваке године дивницу, такожде и от попова 2 арача, такожде от венчанице сваке по 1 грош, — и то говоре никад ми то недамо. . .. 51. Сего више писатаго приде ка нам поп Леонтије Марта 18. дан от игумена тисменскаго послат нам говорећи сице: поклањатетсе отац игумен в. с. и говори како сам се родио и како је Тисмен постао није ми се тако безчастије прилучило како данас и да зна госп. Архијереј госп. госп. Ипопсифије у цркви ја тамо неимам посла: а шчо се он хоће да учини владиком може бити ради мита, али га ја непознајем да је римнически владика, нити су тому игумни контенти. И како сам овде дошао имам велику шчету и у понеделник таки хоћу поћи и на сабор нећу доћи. И дојако сам имао велику љубов и послушаније госп. госп. Архиеп., а от селе отричем се и у напредак и код в. с. неимам никаква посла. И то изрекавши калуђер пошао. 52. После тога непрошадши 1 сат приде игумен тисменски екскузирајући се, да јест сагрешио со наким речма и просио прошченије. И на конак пошао. 53. Сего текушчаго Марта 19. дан дође игумен тисменски с игуменом бранковским и показаше хартију, на којеј хартији беше подписан игумен садовски и бранковански, и нам почеше говорити: на овој харти хоће са и прочи игумени подписати и писмо ово госп. госп. Аеп. послати, како ми примамо епитропа от госп. Аеп., кои будет нарежден једин от игуменов, зашчо смо се сви сложно договорили без епитропа бити не можемо, и таки сутра, ако Бог да, хоћемо се сви

савакупити и кои се није подписао подписаће се и госп. Архиепископу писмо послати. . . . Иза тога јесу пошли на конак, 54. Сего текушчаго 20 дан рано приде поп Леонтије нам говорећи: послали су ме оци игумени да вас, то јест наш игумен тисменски, бистрички, оредски, полврачаски, и тако говоре да кажем в. с. како се јесу сабрали и за епитропа договарали, али кад наши господари бојари и конзилиари несаизволавају и епитропа непримају — и ми такожде несаизвољавамо и непримамо. И пак мој игумен тисменски говори: ја немарим ако нзће бити Еаископа у Римннку докле дунав ићи уз брдо не пође и ми на ту иншчалацију доћи нећемо, нити маримо, него данас хоћемо поћи ва своја си. 55. По том почео нам поп Леонтије казивати шчо бојари и конзилиари какве речи у народ мећу и говоре, да зактева госп. госп. Аеп. себе имати 2 арача от попова и по 1 грош от сваке свадбине и 1 грош за дивницу, и каде кои умре от господара бојара шчо год наће по самрти да узме. . . (Ориг. у М. П. А, К.)

Н е с м е м о I Д. Р. Царица је Марија Терезија издала 21. децембра 1746. рескрииат на патријарха Арсенија Јовановића — Шакабенту, који се по наводу г. Милутина Јакшића (в. „0 Арсенију IV. Јовановаћу Шакабенти" стр. 142—3.) налази у митронолијској архиви само у ексхибитном протоколу. Г. Јакшић је навео, шта се у исгом морало садржати, те измеђ осталог и то, да се депугирти народни не смеју гаиљати у Беч. Тај је рескрипат царичин издан 21. децембра 1746., а већ 2. Фебруара 1747. позива царица рескриптом патријарха да пошље народне носланике у Беч с пуномоћи ради уређења дуга бивш^ „иларске регименте". Како се брзо заборавило на поменуту